Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Dete i ekološka svest

U kojoj meri deca imaju istinsku odgovornost prema očuvanju planete zemlje, a koliko mi - odrasli, to shvatamo kao društvenu obavezu?

 Izvor: Foto: Shutterstock

Postoji plan da se u osnovne škole uvede treći obavezan predmet: ekologija ili zaštita životne sredine. Da li će taj predmet okrenuti dečju iskonsku ljubav prema prirodi u pravcu društvene odgovornosti?

Priča o Katarini

Katarina je godinama pokušavala da pobegne od duvanskog dima koji su u velikim količinama proizvodili njeni roditelji, njihovi kumovi, komšije i njihovi prijatelji.

Ono malo životnog prostora koji je zauzela u nevelikom stanu, pretvarao se u pušnicu. Nije vredelo njeno moljakanje, naprasno kašljanje i demonstrativno zatvaranje u sobu. Otkako se rodila, pratio je taj prokleti duvanski dim - što u stanu, što u kolima.

Godinama, kako je rasla i postajala svesnija, njen bes je zamenjivala briga za zdravlje roditelja i zdravlje planete Zemlje. Jednostavno, pušenje i duvanski dim, bili su potpuno "aut". Zato je rešila da se bori za svoju ideju, i to tako što će da ignoriše roditelje.

Već na prvom skupu (bilo je to neko porodično slavlje), izjavila je pred svima da su njeni roditelji "psihički slučajevi i da ih se stidi", što je izazvalo neprijatan tajac. Nije ništa više objašnjavala, samo je još rekla da isključivo ludaci mogu da truju svoj organizam. Kod kuće je usledila žestoka kazna... Katarina je bila danima zatvorena u svom svetu.

Povezane vesti

Posle nekoliko dana, niko nije zapalio cigaretu ni u kući, ni na poslu... više nigde. Između ljubavi i društvene odgovornosti, oni su odlučili: ako istinski voliš nekog, nećeš ga uništavati.

Priča o Milošu

Miloša je nerviralo đubre. Uvek se pitao kako čovek može da pređe tih dvadesetak koraka od lifta do ulaznih vrata a da ne ugazi u gomilu papira, plastičnih boca i mokraće - koja se taložila danima, pa bivala sklonjena, da bi opet narasla. Prosto mu se život gadio.

Svoje prijateljstvo sa decom iz zgrade, on je shvatao ozbiljno, voleo je svakog od njih kao najrođenijeg. Voleo je grad u kojem živi, zemlju, planetu, ceo svemir. Bio je zadovoljan svojim životom. Ali, samo ta "sitnica", samo tih dvadesetak koraka svega i svačega što je morao da pregazi dok izlazi iz zgrade... "Ko su ti ljudi?", pitao se. "Ko može da živi u takvom brlogu?".

Kao i kod svakog deteta, njegov pojam idealnog života je podrazumevao čistoću i neki red, a toga nije bilo baš tamo gde je živeo. Sa zavišću je gledao neke ulaze koji su blistali od čistoće, neke zgrade koje su odisale novom, svežom fasadom, i baš mu je bilo krivo što nisu njegove. Počeo je da popušta u školi, polako se zatvarao u sebe, i skoro da nije izlazio napolje. Njegovi su poludeli od brige. Vodili su ga kod doktora - sve je bilo u redu, a opet... Išao je kod psihologa - tamo je ćutao.

"Gde smo pogrešili?!, razmišljali su njegovi roditelji i pokušavali da dopru do Miloševog srca. Uzalud. Bilo je sve gore. "Sve smo ti dali, sve smo ti želje ispunili, svoj život smo ti podredili!", vikali su po kući. "Zašto si takav?". Miloš je ćutao. Bilo mu je glupo da objašnjava da ga je stid što živi u prljavom ulazu.

Povezane vesti


Zajedničkim snagama, objašnjavali su mu da svi imaju neke obaveze, pominjali su društvenu odgovornost, dobro učenje, uspehe u životu... i sve tako, dok Miloš nije viknuo: "Očistite mi ulaz, i da ga više niko nije prljao!".

- Pa, to je sitnica. Evo, već danas... - rekao je tata sa olakšanjem.

- Ako je sitnica, zašto je onda stalno prljav? Zašto živimo u svinjcu? - vikao je i dalje dečak.

Nažalost, niko nije shvatio Miloševu patnju. Tek kasnije, on je priznao koliko mu se gadilo to đubre, kako se nije uklapalo u njegov životni red i kako je mnogo patio zbog toga.

*******************************************
Katarina i Miloš su deca koja žive u gradu. Oni vole svoj grad - kao što vole majku, oca, druga. Oni svoj životni prostor doživljavaju kao člana porodice, i gaje prema njemu skoro istu ljubav. Mi nemamo tu vrstu ljubavi prema životnom prostoru, već samo društvenu odgovornost i zakone koji nas teraju da ga čuvamo. Šta je iskrenije?

Tekst priredio Predrag Vuković Peđolino

Najnovije

Vesti

Porodica