Spuštanje na detetov nivo

U samom izrazu, kao i u činu "spuštanja" na dečji nivo (mada važi i za bilo čiji drugi nivo) - ima nečeg ponižavajućeg, nipodoštavajućeg. Uostalom, razmislite kako biste se vi osećali kada bi se neka vama bliska osoba u poznim godinama ophodila prema vama na način kojim otvoreno pokazuje da niste ravnopravni i da ne možete da je razumete na njenom nivou, već isključivo - ako se ona spusti na vaš nivo. Nema sumnje da biste se, sa pravom, osetili uvređeno. Potpuno je nevažno što ta druga osoba ima, na primer, najbolje namere, ili neke druge razloge za svoje ponašanje... Slično je i sa vašom decom. Ona, najčešće, ne umeju verbalno da izraze ono što

im smeta. Ali, vaš stav, svejedno, ostaje nipodoštavajući.

Nejasno je zašto odrasli misle da je dečji nivo nešto neozbiljno, smešno, glupavo. Deca to nikada nisu. Ona su samo na početku procesa u kome odrasli već imaju određeno iskustvo. Dečji nivo u svakom uzrastu traži da poznajete njihova interesovanja, trenutne karakteristike određene razvojne faze, da osluškujete i pratite njihovo odrastanje. Osim toga, ne postoji jedan određen nivo koji važi za dete, jer se ono nalazi u stalnom procesu promene. Verovati da je jedan nivo dečji, a da drugi nivo važi za odrasle - znači imati stav da svoje dete ne prihvatate kao osobu, kao ličnost sa svim njenim osobenostima. Zašto je to tako?


Dete je sposobnije nego što mislite
Sa jedne strane, roditelji zaboravljaju da je dete zrelije, sposobnije, snažnije nego što ga oni vide. Sa druge, veruju da im - to što uvek imaju najbolje namere, daje određeno opravdanje da se ponašaju upravo onako kako u tom trenutku misle da treba. Zato, svaki put kada dete postavi neko "škakljivo" pitanje, roditelj pomisli da treba da se "spusti" na njegov nivo. Međutim, opravdano je govoriti detetu na način koji će ono da razume. To znači da u razgovoru treba koristiti što veći broj različitih reči (kako bi dete povećavalo svoj vokabular), ali mu najvećim delom treba govoriti tako da može da nas razume. Naročito kada postavlja pitanja koja ga "lično" zanimaju, neophodno je da odgovori odraslih budu jednostavni, primereni detetovom uzrastu. Bez obzira što roditelji upravo način govora koji je primeren detetu često poistovećuju sa spuštanjem na njegov nivo, to nikako ne može da bude isto.

Detetu ne prija tepanje baš uvek
Takođe, kada se neka mama obraća sa preteranom dozom tepanja i "bebećeg" govora svom već velikom sinu ili ćerki - na pitanje zašto to čini, ona odgovara da samo želi da se «spusti na njegov nivo». To nije istina. Nivo njenog deteta nije takav da mu u školskom dobu odgovara i prija da mama i dalje insistira na bebećem tepanju.

Dozvolite detetu da odraste
Pravi razlozi zašto se roditelji pridržavaju ovih ustaljenih obrazaca ponašanja jesu: navika i teškoća da priznaju kako je njihovo dete sve samostalnije, zrelije, sve manje zavisno od njih. Posebno mame umeju da budu uporne u pokušavanju da svoje dete učine manjim, odnosno mlađim nego što jeste. Tretiranjem deteta kao da je beba, one pokazuju da nisu spremne za njegove nove razvojne faze.

Posledice mogu biti raznolike
Ukoliko se ovakav stav produži i u kasnijim razvojnim fazama, posledice mogu da budu raznolike. Naime, dete koje odrasta u takvoj atmosferi da ga uvek tretiraju kao nezrelo, čak pomalo glupavo, a odrasli za svaki razgovor treba da se "spuste na njegov nivo" - vremenom će da izgubi kontakt sa tim odraslim osobama. Potražiće i pronaći među svojim vršnjacima sagovornike - koji će da ga slušaju i podržavaju bez nipodoštavanja njegovih emocija i potreba.

Dete može izgubiti samopouzdanje
Takođe, detetovo samopouzdanje i shvatanje sebe kao jedinstvene, osobene ličnosti, može da bude ugroženo, jer ono od strane svojih roditelja nikada ne dobija priliku da se zaista izrazi. U porodici se njegovo odrastanje više posmatra kao "nužno zlo", uz često žaljenje za vremenima kada je bilo beba i sasvim malo, što utiče da dete nesvesno guši u sebi nova saznanja i iskustva, a sebe ne izražava na adekvatan način.

Dečji nivo je mnogo viši nego što mislite
Dečji nivo je Konačno, kada pogledate koliko su velike razlike u kreativnosti, domišljatosti, humoru, posvećenosti, iskrenom pokazivanju emocija… brzo ćete shvatiti da je u mnogim oblastima dečji nivo daleko iznad nivoa odraslih osoba. Deca odrastanjem počinju da liče na svoje roditelje, kao i na druge odrasle osobe iz svog okruženja. Tada se, postepeno, njihova kreativnost gasi, a maštovitost bledi. One odrasle osobe koje su ove vrednosti uspele da sačuvaju, većina posmatra kao nedozrele, neozbiljne. Lično, verujem da bi odrasle osobe morale veoma visoko da skoče ili, u najboljem slučaju, da se jako propnu na prste - da bi mogle da dosegnu neke dečje nivoe.

PageBreak

Kako izbeći moguće posledice

* Izbacite iz svog rečnika izraz: "spuštanje na dečji nivo".

* Kada je vaše dete "prestalo" da bude beba, nemojte da mu se obraćate i da se prema njemu ponašate kao prema bebi.

* Razmislite o tome kako se zaista ponašate i da li ste svesni uticaja koji vaš odnos ima na dete.

* Budite svesni da svaka razvojna faza vašeg deteta ima prednosti, kao i određena iskušenja za vas, kao roditelje. Ne zadržavajte se u prošlosti, jer za svaku od ovih faza morate da budete spremni. Sve dok svoje dete gledate kao na bebu ili sasvim malo, sve više gubite korak sa njim. Ono je u stalnom procesu, a vi ne možete da ga pratite dokle god ga posmatrate na "određenom nivou".

* Pitajte dete šta mu smeta u vašem govoru i ponašanju, da li misli da treba nešto da izmenite. Već u uzrastu od pet godina, možete da ga  pitate da li misli da ga vi dovoljno razumete, poštujete. Da li, po njegovom mišljenju, imate dovoljno strpljenja za njegove želje? Kada razgovarate o ovim pitanjima, istovremeno bolje upoznajete svoje dete, produbljujete i učvršćujete vaš međusobni odnos (pokazujete mu da vam je njegovo mišljenje važno) i šaljete poruku da imate iskrenu želju da ga razumete i pratite njegov razvoj. 

Jelena Holcer, pedagog