Najbolji je onaj autoritet koji detetu uliva poverenje (ono ima u iskustvu da mu vi nešto ne zabranjujete zato što ste loše raspoloženi, nervozni, ili besni, već zato što za to imate ozbiljne i jake razloge). Upravo zato, ono je spremno da vas posluša. Veruje vam, jer zna da nećete manipulisati njime.

Pravi autoritet. Da imate "pravi" autoritet, znaćete po detetovoj samodisciplini - a da niste upotrebljavali prisilu da biste ga tome naučili. Samo ako su iskusila da roditeljski zahtevi imaju smisla, deca mogu da prihvate roditeljske stavove, između ostalih i autoritet.

Izostanak autoriteta. Kada autoritet izostane, dete raste bezsamopouzdanja. Naime, ono ima potrebu da bude zaštićeno, i veruje da roditelji imaju određene, veće moći od njega

Samo ako su iskusila da roditeljski zahtevi imaju smisla, deca mogu da prihvate roditeljske stavove, između ostalih i autoritet

 samog - kako u zaštitnoj ulozi, tako i u ispunjavanju različitih potreba. Ukoliko mu je to uskraćeno, ono odrasta u uverenju da je njegovo okruženje nekakvo haotično, nebezbedno mesto - na koje niti ono, niti njegovi roditelji mogu da imaju bilo kakav uticaj.

Razlika između ambicioznosti i autoriteta. Svi roditelji su ambiciozni, jer svi žele svojoj deci najbolje. Razlikuju se utoliko što različito vide svoje mesto u određivanju onog što je najbolje za njihovo dete. Stepen samokontrole, to jest granica koja određuje gde prestaje roditeljsko mešanje u detetov život a počinje polje gde se dete podržava u samostalnom mišljenju, donošenju odluka, rešavanju sopstvenih problema - važan je

Kada dete vidi da pokazujete želju da mu objasnite vaše vaspitne metode, i kada ste spremni da priznate svoju grešku, i ono postaje spremnije na saradnju

element u određivanju da li je roditeljska ambicioznost po dete preporučljiva ili ne. Naime, kada vi donosite odluke umesto deteta, namećete sopstvene neostvarene želje i ciljeve ("Ja nisam postigao, ja nisam imao… pa će moje dete morati"), vaš odnos će se bazirati više na manipulaciji nego na poverenju i podršci.

Tipovi roditelja po stepenu autoriteta
Po stepenu autoriteta u vaspitanju dece, razlikuje se nekoliko tipova roditelja: 

1. Autoritarni roditelji. Zahtevni su, strogi, traže (i dobijaju) disciplinu, skloni pretnjama i kaznama.

2. Indiferentni roditelji. Postavljaju premalo zahteva, nezainteresovani su za decu i njihove probleme. Deca odrastaju neposlušna, prepuštena sebi, nemaju osećanje sigurnosti, niti podrške u svojoj porodici. 

3. Previše popustljivi roditelji. Topli su i predusretljivi, ali bez jasno postavljenih granica. Nisu dosledni, niti kritični, pa su zato najpodložniji dečjim manipulacijama. 

4. Demokratični roditelji. Imaju optimalnu meru autoriteta. Brižni su i puni ljubavi, uvažavaju potrebe deteta, ali umeju i da postavljaju granice. Deca odrastaju u atmosferi prihvatanja i razumevanja, ali sa spoznajom da im nije sve dopušteno.
PageBreak
Razlika između strahopoštovanja i autoriteta. Autoritet ne znači da deca moraju da vas slušaju ili prihvataju sve što govorite, čak i kada ne razumeju zašto nešto zahtevate. Takođe, nećete ni da izgradite, niti da zadržite svoj autoritet ukoliko od deteta tražite bespogovornu poslušnost. Autoritet nije manipulacija strahom.

Međutim, ako uspete da formirate detetovo osećanje poverenja u vaše odluke, i da mu ih razumno objasnite - ono će vas slušati bez potrebe da se opire. Ovakav autoritet je zasnovan na međusobnom uvažavanju, a ne na strahopoštovanju. Sa druge strane, kada su vaše odluke ishitrene, nestalne, emotivno obojene... dete ne veruje da su one zaista dobre, već misli da su plod vašeg trenutnog raspoloženja. Samim tim, vaš autoritet postaje sve nestalniji i labaviji.

Negujte razgovor i dogovor. Razgovorom, vi ne postavljate sebe i dete u ravnopravan odnos, jer vi niste i ne treba da budete prijatelji sa svojom decom. Možete pokušavati da stvorite prijateljski odnos, pun razumevanja, poverenja i podrške, ali se u svakom trenutku mora znati da ste vi roditelj, i da ste upravo vi odgovorni za uspostavljanje različitih granica dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja.

Razgovarajte sa detetom i o vašim vaspitnim metodama, kaznama, nagradama, šta mu smeta, ima li predloge i sugestije kako da nešto radite bolje. Objasnite mu zašto je važno da neka kazna bude ispoštovana do kraja, obrazložite svoje odluke, pomozite mu da ih bolje razume. Kada dete vidi da pokazujete želju da mu objasnite vaše vaspitne metode, i kada ste spremni da priznate svoju grešku, i ono postaje spremnije na saradnju. Tako stičete "pravu meru" autoriteta.

Autoritet nije stanje, već proces.Gradite autoritet od samog početka roditeljstva. U periodu dok je dete još uvek beba, autoritet će biti manje izražen i svodiće se na vaše insistiranje kako da se obave određeni porodični rituali (kupanje, presvlačenje, ishrana...).

Već u malo kasnijem uzrastu, vaš autoritet će se oslikavati u vašem ponašanju prema detetu. Ukoliko postavite adekvatne osnove u tom periodu, kasnije održavanje već postojećeg statusa biće u velikoj meri olakšano, umesto da pokušavate da izgradite autoritet kada je dete u poodmakloj fazi razvoja. Zato na ovo putovanje krenite što ranije.

Jelena Holcer, pedagog