Kada dete testira roditeljsko strpljenje

Mladi roditelji, ili oni koji tek očekuju da to postanu, veruju da će uložiti maksimum napora da budu što je moguće bolji roditelji. Kada ih pitate šta to, konkretno, znači, odgovoriće da na svoje dete neće nikada vikati, da će se sa njim o svemu dogovarati, da će mu posvetiti sve svoje slobodno vreme…

Oni u to najiskrenije veruju, i treba ih pustiti da do spoznaje - kako to nije uvek moguće - dođu samostalno. Naime, samo je pitanje vremena kada će i oni najsmireniji ipak "izgubiti živce", ponekad slagati, ponekad vikati bez "pravog" razloga. Za neprimereno, nedosledno, nervozno ponašanje, imaće veoma mnogo prilika.

Sa druge strane, u mnogim svojim razvojnim fazama, i procesu sazrevanja i upoznavanja sa svetom koji ga okružuje, dete će testirati vaše strpljenje i granice

dozvoljenog ponašanja. Tako ono uči i sazreva. Ponekad na taj način traži vašu dodatnu pažnju, ponekad i ono na vama kanališe one emcije koje bi trebalo da ispolji negde drugde, a ponekad je opiranje vašim zahtevima uobičajeno za njegovu trenutnu fazu razvoja.

Upravo zato, činjenica da ponekad "izgubite živce" sa svojim detetom, ne čini vas lošim roditeljem. Odnosno, takvo ponašanje uopšte ne karakteriše dobrog ili lošeg roditelja, jer se kvalitet roditeljstva meri drugim parametrima. Ipak, podrazumeva se da takvo ponašanje nije konstruktivno, niti poželjno. Ne zaboravite da, bez obzira koliko stručnjaci imali razumevanja da niko ne može biti uvek smiren, dosledan, konstruktivan - vaš gubitak strpljenja ne sme biti opravdanje za fizičko kažnjavanje deteta, psihološko zlostavljanje, ili zanemarivanje.

Ali, ako već ponekad i vi "izgubite živce", šta možete učiniti?

•    Težite ka doslednosti. Biti u svakom trenutku dosledan - zvuči primamljivo, ali je lakše reći nego učiniti. Naime, niko nije dosledan baš uvek. Vi ste dosledni u većoj ili manjoj meri, baš kao što ste u većoj ili manjoj meri tvrdoglavi, nestrpljivi, osetljivi. Ukoliko ponekad preinačite neku svoju odluku - to ne mora da znači da niste dosledni, već da imate sluha za potrebe svog deteta. Dosledno ponašanje roditelja utiče na samopouzdanje (kako roditelja, tako i dece) i autoritet roditelja, koji se na ovaj način gradi najbezbolnije i najbrže.

•    Kontrolišite svoje emocije. Naučite da kontrolišete svoje emocije, a posebno one koje mogu imati posledice po dete. Ne dozvolite sebi da se izderete na dete ako ono to nije ni sa čim zaslužilo. Pronađite prave uzroke svog nezadovoljstva, umesto da se «praznite» na njemu samo zato što je pred vašim besom nemoćno, ili preslabo da vam se suprotstavi.

•    Mislite o sebi kao o roditelju. Budite svesni svoje roditeljske uloge. Mislite o tome koliko je ogroman vaš uticaj na dete. Informišite se i uvek budite u toku  trenutnih razvojnih faza vašeg deteta. To će vas učiniti fleksibilnijim, znaćete šta možete da očekujete, a samim tim i da se pravovremeno pripremite za eventualne izazove njegove trenutne, kao i prve naredne razvojne faze.

•    Izvinite se. Konačno, kada se «samo» izvičete, ne zaboravite da se detetu i izvinite. Ožiljci koje ostavljamo na dečjem putu razvoja, često su veoma duboki. Naše najbolje namere nisu opravdanje da se ponašamo kako god u trenutku mislimo da je poželjno. Nažalost, ni izvinjenja često nisu dovoljna. To znate i vi, kao odrasle osobe. Ipak, ako ste nezasluženo vikali na dete, ili ga kaznili, najmanje što možete da učinite jeste da mu se izvinite i priznate da ste preterali u reakciji, i da ono nije krivo za takvo vaše ponašanje. Osim izvinjenja, podrazumeva se da ćete pokušati da se takvo vaše ponašanje ne ponovi. 


Jelena Holcer, pedagog