Svaki put kada pred detetom pokažete da nekog ne poštujete, ili vam se nešto ne dopada - vršite uticaj na njega, bez obzira što to niste hteli. Kada želite da mališanu prenesete lična iskustva, u pokušaju da ga zaštitite od potencijalno opasnih situacija, vi mu prenosite svoje lične stavove (bez obzira što je u pitanju «pozitivna lekcija»). Vaše mišljenje u odnosu na sportske klubove (za koji klub navija tata, obično navija i sin), vaši stavovi o osnovnim životnim vrednostima... takođe se prenose na dete.

Ipak, postoji ogromna razlika između nesvesnog, slučajnog prenošenja sopstvenih stavova detetu i nametanja, insistiranja da dete ima stavove identične vašim. Naime, kao što spontano prenošenje vaših stavova ne možete da kontrolišete, jer se radi o prirodnom uticaju koji imate na dete - a on je, nesumnjivo, veliki, tako je nametanje vaših stavova ono što, svakako, treba da izbegnete i suzbijete.

*Svesniji uticaj na dete

Nikada nećete moći da sasvim «osvestite» svaki vaš uticaj na dete, ali možete pokušati da ga bar delimično kontrolišete. Kada mislite da vas mališan ne gleda, ili ne čuje šta govorite nekom drugom - dovoljna je njegova prisutnost u istoj prostoriji, pa da bude podložan vašem uticaju.

*Preispitajte se

Pre nego što počnete da kritikujete neki detetov stav ili mišljenje, razmislite da li reagujete kritikom zato što sam stav to zaslužuje, ili zato što je taj stav detetov a ne vaš. Pre nego što počnete da vičete na dete, preispitajte se da li vičete zato što je zaista nešto pogrešilo (i tako zaslužilo vašu grdnju), ili je taj dan bio previše naporan za vas a vi nervozni, neispavani, umorni... Odnosno, da li biste isto tako reagovali i da vam je dan bio sasvim dobar?

*Uštinite se

Svaki put kada osetite da od deteta zahtevate da bude vaša kopija, dobro se uštinite za ruku - kako biste prestali sa takvim ponašanjem. Ne radi se o tome da ste vi loš model za kopiranje, ili loš uzor za svoje dete, već da bi ono trebalo da bude pametnije, lepše, sposobnije, samostalnije... od vas. Međutim, ono to ne može da učini ako vi od njega tražite ili zahtevate da kopira vaše ponašanje i stavove.

*Podržite dete

Umesto da se «takmičite» sa detetom, ili pokušavate da ga učinite svojim «drugim ja» - radujte se svakom obliku njegove individualnosti. Pitajte ga koja su mu trenutna interesovanja, sa kim se druži, kakvu muzika najviše voli da sluša... Pokazujući interesovanje i za ono što nije deo vašeg međusobnog odnosa (pa čak i ako to ne razumete najbolje) - pružate detetu podršku i poručujete mu da uvek može da računa na vas kao sagovornika.  

*Vaši planovi i dečje želje

Stav: «Ja nisam... uradio ovo ili ono, postigao ovo ili ono, imao ovo ili ono... pa će to moje dete» - neminovno vodi preteranoj roditeljskoj ambiciji. Ne možete da budete sigurni da dete želi isto ono što ste vi žarko želeli u detinjstvu, a niste ostvarili. Svakako da je želja roditelja da dete ima više nego što su oni imali - prirodna, ali ne smeju da zaborave činjenicu da ono što je dobro za jednu osobu, ne mora da bude i za drugu.Osim toga,pored planova roditelja, postoje i želje deteta.

*Prezaštićivanje

Roditelji često «guše» decu sopstvenim iskustvima i stavovima - u pokušaju da ih zaštite. Upravo je zaštitnička uloga jedna od najizraženijih roditeljskih uloga. Podrazumeva se da pojedina iskustva nećete dozvoliti deci (na primer, da se opeku - kako bi na svojoj koži  naučila šta znači «pec»), jer znate da bi takvo iskustvo bilo bolno i traumatično.

Međutim, u mnogim situacijama je bolje da imate ulogu nekog ko pruža podršku i ko je pravi sagovornik, umesto što nesvesno prezaštićujete decu. Vaši stavovi, bez obzira koliko su pozitivni - ukoliko su jedini koje dete poznaje, odnosno ako ga niste podržali da slobodno formira svoje stavove, neće mu biti od velike pomoći. Lično iskustvo je najveća lekcija, čak i kada je pogrešno ili bolno. Ukoliko su potpuno pod roditeljskom kontrolom i nemaju priliku da slobodno formiraju svoje stavove, deca ne mogu da se razviju u slobodne, samouverene, opuštene osobe.

Jelena Holcer, pedagog