Komunikacija se sastoji iz dva dela - verbalnog i neverbalnog. Sa odraslim osobama smo navikli da budemo fokusirani na ono što oni govore, pa se tako ponašamo i u kontaktu sa decom. Međutim, dečje verbalne sposobnosti su u razvoju a glas, telo, gestikulacija u svakoj sekundi šalju brojne emocionalne signale. Na roditeljima je da stalno pokušavaju da ove  signale čitaju i pravilno tumače.

Nezahvalno je tumačiti neverbalne dečje gestove na način kako to činimo sa odraslim osobama. Na primer, smatra se da kada neko ima podbočene ruke na kolenima, izgleda kao da se sasvim skupio na stolici, ima zamrznuto lice (minimum mimike)... ta osoba jasno pokazuje emociju straha. Međutim, kada bismo na isti način pokušali da tumačimo dete sa ovakvim ponašanjem, ova analogija ne mora da bude tačna. Naime, možda dete sedi na stolici iskrivljeno jer ima takvu naviku sedenja. Ili, naglo zarumenjeno lice može da odaje stid (ili neki znak neprijatnosti), ali može da bude i najava bolesti, tj. temperature...

Ipak, pre nego što savladaju govor i počnu na verbalan način da komuniciraju sa roditeljima, deca svoje potrebe iskazuju osmehom, pogledom, plačem. Zato je važno da i vi sa detetom komunicirate na taj način - dodirom, zagrljajem, pogledom... Beba neće umeti da vam odgovori na isti način, ali će vašu toplinu osetiti. Upravo taj odnos koji sa njom uspostavljate u ovom ranom periodu biće od ključne važnosti za njen kasniji emocionalni razvoj.

Plač kao prva komunikacija

Plač je sastavni deo komunikacije kod male dece. -Ukoliko bebu nešto boli, njen plač je prodoran, izrazito jak. Utihnuće tek toliko koliko je neophodno da uzme vazduh, a zatim će ponovo početi da vrišti. -Ako se oseća usamljeno, plač će biti više tužan nego glasan. -Kada želi da vam poruči da je gladna ili da joj je neophodno presvlačenje - plač će imati tendenciju ponavljanja, uz ubrzano mahanje rukama i nogama. -U svakom slučaju plač je poruka: Dođi odmah da mi pomogneš.

Kako ćete vi, kao roditelji odgovoriti na neverbalnu komunikaciju svog deteta?

*Verbalno

-Govor. Pričajte svojoj bebi što je moguće više. Iako ona sama tek treba da nauči da vam odgovara verbalno, uživaće u vašem glasu, jer je to glas koji poznaje i pre svog rođenja. Po njegovom tonu će osećati vašu uzajamnu emotivnu bliskost. Takođe, što vi više govorite svojoj bebi (makar opisivali ono što trenutno radite), utoliko će njen verbalni svet biti bogatiji i podsticajniji za njen razvoj. Vaša svakodnevna komunikacija omogućiće joj da razume veštinu naizmeničnog govora. 

Neverbalne emotivne poruke

Pre nego što nauči da govori, dete vam na neverbalan način može poručiti i svoja osnovna emotivna stanja: -pružene ruke prema vama: uzmi me u naručje-namršteno, zgrčeno lice, raširene oči: plašim se-bacakanje po krevetu: boli me nešto ili sam besan 

*Neverbalno

-Osmeh. Smešite se. Jedna izreka kaže: "Smejte se, i svet će se smejati sa vama". Zaista, kada vi zračite optimizmom i vedrinom, ne samo da ćete se vi lično osećati bolje, već ćete uticati da takvo bude i vaše dete. Ono kopira sve što radite, način na koji se ponašate. Većinu tih kopiranja dete čini nesvesno, baš kao što ni roditelji nisu svesni koliko su veliki uzori svojoj deci. 

-Pogled. Gledajte dete u oči dok razgovarate. Tako održavate kontakt, fokusirate njegovu pažnju na ono što govorite, koncentrišete ga na važnost vaših reči.

U uzrastu od tri godine pa dalje, počnite da poštujte i njegov "lični prostor". Podrazumeva se da ćete ga mnogo grliti i ljubiti, ali već sada imajte na umu da je osim u tim fazama bliskosti uznemiravajuće da mu se unosite u lice. To posebno važi kada vičete ili ga kritikujete.

Može li se neverbalna komunikacija naučiti?

Izreka kaže da nikada nećemo dobiti drugu šansu da popravimo prvi utisak. A prvi utisak se zasniva na spoljnjem izgledu: licu, osmehu, pokretima tela, odeći, frizuri...  Svi poznajemo ljude koji nude hladnu, mlitavu ruku za rukovanje i pri tome se ponašaju krajnje ravnodušno, kao da su na čin rukovanja prisiljeni. Većini ovakav način rukovanja ne prija, pa brzo postaju svesni da ne žele da i sami imaju takav stisak ruke. U takvim situacijama moguće je uticati na sebe, svesno promeniti pojedine navike. Slične instrukcije možete davati i svom detetu. Međutim, neverbalno je najvećim delom u oblasti nesvesnog. Upravo zato, niti sebe niti dete ne možete u potpunosti naučiti željenoj gestikulaciji i mimici.

Neverbalne poruke koje će emitovati vaše dete zavise od sledećih elemenata:

*Uzrast. Sa povećanjem iskustava iz svih oblasti života (socijalne, emotivne, kognitivne...), uvećava se dečje znanje o različitim pojavama, međusobnim odnosima. Sve što vidi, nauči, doživi na izvestan način, mora da "preradi" u sebi, a to uveliko utiče na njegov neverbalan govor.

*Kulturna sredina. Poznato je da se isti gestovi različito tumače u različitim kulturama. Na primer, tišina u komunikacijise u nekim kulturama smatra znakom poštovanja (Kina),  dok se u drugim sredinama tretira kao znak stidljivosti ili nezainteresovanosti (Australija).

*Okruženje. I deca i odrasli odašiljaju različite neverbalne poruke kada su u svom domu (tada su signali teže uočljivi, prikriveniji su), kao i kada su na nekom drugom mestu. Razlike između ovih signala kod dece su još izraženije jer se oni tek uče verbalnoj komunikaciji, pa je dijapazon neverbalnih poruka veoma širok i raznolik.

*Roditelji. Atmosfera doma i porodice je osnova za dečje doživljavanje sebe. Što se bolje oseća u "svojoj koži" (a priznaćete da to uveliko zavisi od vas), i njegova verbalna, kao i njegova neverbalna komunikacija će odisati sigurnošću, optimizmom, poverenjem. 

Kada postane vešto i sa rečima, dijapazon neverbalnih komunikacije se ne smanjuje, već se komplikuje još složenijim porukama: 

-izbegavanje pogleda: neprijatno mi je, osećam stid ili želim nešto da sakrijem od tebe

-premeštanje s noge na nogu: požuri, nervozan sam i nestrpljiv

-mrštenje: ne slažem se sa tobom, ili ne znam o čemu govoriš, ne razumem te.

Jelena Holcer, pedagog