- Psihopatija nije zvanična dijagnoza kod dece, a pojedinačni postupci poput laganja ili sebičnosti ne znače automatski ozbiljan poremećaj.
- Zabrinjavaju ponavljani obrasci: nedostatak kajanja, bezosećajnost, manipulacija, kršenje pravila i namerno povređivanje drugih ili životinja.
Mnogi roditelji su se bar jednom zapitali da li nedostatak kajanja ili empatije kod deteta može da bude znak nekog ozbiljnijeg problema. Iako je takva pomisao neprijatna i zastrašujuća, važno je znati da određena ponašanja ne znače nužno da dete ima ozbiljan poremećaj ličnosti.
Većina dece ne pokazuje obrasce ponašanja koji se povezuju sa psihopatijom, čak i kada u pojedinim trenucima deluju bezosećajno, sebično ili grubo prema drugima. Ipak, važno je prepoznati ponašanja koja se ponavljaju i koja mogu da ukažu na to da je detetu potrebna stručna podrška.
U nastavku saznajte šta stručnjaci podrazumevaju pod pojmom psihopatije, koji znaci mogu da se uoče kod dece i na koji način roditelji mogu da im pomognu.
Šta je psihopatija?
Psihopatija nije zvanična psihijatrijska dijagnoza, već termin koji se koristi za opisivanje skupa osobina i ponašanja poput nedostatka empatije, bezosećajnosti, manipulativnosti i sklonosti ka obmanjivanju drugih.
Ove osobine se u psihijatrijskoj terminologiji mogu povezati sa određenim poremećajima ponašanja, a kod odraslih i sa antisocijalnim poremećajem ličnosti. Kod dece se, međutim, ne postavlja dijagnoza psihopatije na isti način kao kod odraslih. Ukoliko dete pokazuje ozbiljne probleme u ponašanju, stručnjaci mogu da razmatraju poremećaj ponašanja sa izraženim bezosećajnim osobinama i nedostatkom emocionalnog odgovora.
Važno je naglasiti da nijedno pojedinačno ponašanje, poput laganja, sebičnosti ili izostanka kajanja, samo po sebi ne znači da dete ima psihopatiju. Za procenu su važni učestalost, intenzitet i trajanje ponašanja, kao i okolnosti u kojima se ono javlja.
Koji znaci mogu da ukažu na problem?
Iako je malo verovatno da će određeno dečje ponašanje samo po sebi dovesti do dijagnoze ozbiljnog poremećaja, prepoznavanje obrazaca koji se ponavljaju može da pomogne roditeljima da na vreme potraže stručnu pomoć.
Znaci kod male dece
Istraživanja ukazuju na to da se određene osobine koje ukazuju na bezosećajnost i teškoće u emocionalnom reagovanju mogu uočiti već u ranom detinjstvu, čak i oko druge godine života. To, međutim, ne znači da se kod tako malog deteta može pouzdano zaključiti da ima psihopatiju.
U jednoj studiji istraživači su zamolili roditelje, druge staratelje i vaspitače da procene da li dete pokazuje sledeće obrasce ponašanja:
- Ne pokazuje kajanje nakon neprimerenog ponašanja – deluje kao da mu nije žao kada povredi nekoga ili prekrši pravila.
- Ne menja ponašanje uprkos posledicama – uobičajene kazne i opomene ne dovode do vidljive promene.
- Izrazito je sebično – teško mu je da deli igračke ili druge stvari sa vršnjacima.
- Često laže – koristi neistine kako bi izbeglo odgovornost ili ostvarilo neki cilj.
- Pokušava da zaobiđe pravila – prikriva svoje postupke ili smišlja načine da izbegne reakciju odraslih.
Istraživači su pratili decu i nekoliko godina kasnije. Rezultati su pokazali da su deca uzrasta od dve do četiri godine kod koje su ove osobine bile izraženije imala veću verovatnoću da sa devet godina ispolje probleme u ponašanju povezane sa ovim karakteristikama.
Ipak, važno je imati na umu da su deca u ranom uzrastu još uvek u procesu razvoja samokontrole, empatije i razumevanja posledica. Povremeno laganje, odbijanje da dele igračke ili burne reakcije ne treba automatski tumačiti kao znak ozbiljnog problema.
Znaci kod starije dece i tinejdžera
Kod starije dece i adolescenata zabrinjavajući obrasci mogu da budu izraženiji i dugotrajniji. Na primer, namerno povređivanje životinja radi zabave ili uzbuđenja može da ukaže na ozbiljan nedostatak empatije i zahteva pažnju odraslih.
Stručnjaci koriste različite upitnike i procene kako bi ispitali prisustvo određenih osobina kod mladih. Jedan od njih je Inventar psihopatskih osobina mladih (Youth Psychopathic Traits Inventory – YPI), koji obuhvata sledeće karakteristike:
- neiskrenost i površni šarm;
- preuveličan osećaj sopstvene važnosti;
- sklonost ka laganju;
- manipulisanje drugima;
- bezosećajnost;
- slabo ispoljavanje emocija;
- nedostatak kajanja;
- impulsivnost;
- traženje uzbuđenja i rizika;
- neodgovornost.
Prisustvo jedne ili više ovih osobina ne znači automatski da dete ima psihopatiju. Međutim, kada su one izrazito naglašene, pojavljuju se u različitim situacijama i ometaju detetovo svakodnevno funkcionisanje, opravdano je potražiti procenu stručnjaka.
Važno za roditelje: Osobe sa osobinama koje se povezuju sa psihopatijom nisu nužno nasilne niti opasne. Ipak, kada se ove osobine ispoljavaju kroz ponašanja koja povređuju druge ili ugrožavaju dete, pravovremena stručna podrška može da bude veoma značajna.
Zašto se kod neke dece razvijaju ovakve osobine?
Ne postoji jednostavan odgovor na pitanje da li se neko rađa sa osobinama koje se povezuju sa psihopatijom ili ih razvija pod uticajem okruženja. Istraživači smatraju da na njihov razvoj mogu da utiču različiti faktori, uključujući genetiku, funkcionisanje mozga, porodične odnose i životna iskustva.
Među faktorima koji se proučavaju izdvajaju se:
1. Razlike u funkcionisanju mozga
Istraživanja ukazuju na to da deca sa izraženim bezosećajnim osobinama mogu drugačije da reaguju na strah i negativne emocionalne podsticaje. Takođe, mogu imati teškoće u prepoznavanju i razumevanju osećanja drugih ljudi.
2. Nepovoljna iskustva u ranom detinjstvu
Fizičko zlostavljanje, zanemarivanje, nestabilno porodično okruženje i odvajanje od roditelja povezuju se sa povećanim rizikom od razvoja različitih emocionalnih i ponašajnih teškoća.
Istraživanja su takođe ukazala na povezanost između ranih traumatskih iskustava i osobina koje se povezuju sa psihopatijom, uz moguće razlike u iskustvima dečaka i devojčica. Ipak, ove povezanosti ne dokazuju da nepovoljna iskustva nužno dovode do takvih osobina.
Važno je naglasiti da nijedan od ovih faktora sam po sebi ne određuje buduće ponašanje deteta. Mnoga deca koja odrastaju u teškim okolnostima ne razvijaju ozbiljne probleme u ponašanju, a poteškoće mogu da se jave i kod dece koja nisu imala očigledna nepovoljna iskustva.
Kako se pomaže deci koja pokazuju ove osobine?
Deci koja uporno pokazuju bezosećajnost, nedostatak kajanja ili ozbiljne probleme u ponašanju može biti potrebna specijalizovana stručna podrška.
U takvim situacijama uobičajene kazne i opomene ponekad nisu dovoljne. Zbog toga se pristup prilagođava detetovim potrebama, uz naglasak na učenju poželjnih oblika ponašanja, razvoju emocionalnih veština i doslednom postavljanju granica.
Psihoterapija i podrška u učenju socijalnih veština
Tretman može da obuhvati rad sa detetom, roditeljima i drugim osobama koje učestvuju u njegovom odrastanju. U zavisnosti od problema, stručnjaci mogu da preporuče:
- učenje prepoznavanja i razumevanja sopstvenih i tuđih emocija;
- razvijanje empatije i prosocijalnog ponašanja;
- vežbanje rešavanja problema i mirnog reagovanja u konfliktnim situacijama;
- učenje načina za kontrolu besa, frustracije i impulsivnih reakcija;
- jasna, dosledna pravila i pozitivno potkrepljivanje poželjnog ponašanja.
Kod neke dece korisne mogu biti metode koje podstiču dobro ponašanje kroz pohvale, nagrade i postepeno sticanje privilegija. Istraživanja ukazuju na to da ovakvi pristupi mogu pozitivno da utiču na ponašanje kada su pažljivo prilagođeni potrebama deteta.
Roditeljima se savetuje da izbegavaju etiketiranje deteta kao "lošeg", "bezosećajnog" ili "psihopate". Takve etikete ne pomažu u rešavanju problema i mogu dodatno da naruše odnos između roditelja i deteta.
Da li se koriste lekovi?
Ne postoji poseban lek koji leči psihopatiju ili sve osobine povezane sa njom. Ipak, u određenim slučajevima lekovi mogu biti deo šireg plana lečenja, naročito kada dete ima izraženu agresivnost ili druge teškoće koje zahtevaju medicinsku procenu.
Odluku o primeni lekova donosi isključivo kvalifikovani lekar, uz pažljivo razmatranje mogućih koristi i neželjenih dejstava. Lekovi nisu zamena za psihološku procenu i odgovarajuću terapijsku podršku.
Kada roditelji treba da potraže stručnu pomoć?
Ako dete uporno pokazuje nedostatak empatije, često povređuje druge, namerno zlostavlja životinje, ozbiljno krši pravila ili ne pokazuje promenu ponašanja uprkos doslednoj podršci odraslih, važno je razgovarati sa pedijatrom ili dečjim psihologom, a po potrebi i dečjim psihijatrom.
Posebno je važno reagovati ako ponašanje postaje sve intenzivnije, ugrožava bezbednost deteta ili drugih ljudi ili značajno narušava odnose sa vršnjacima i članovima porodice.
Najvažnije je da roditelji ne donose zaključke na osnovu jednog postupka ili prolazne faze u razvoju. Deca tek uče da razumeju emocije, razvijaju samokontrolu i sagledavaju posledice svojih postupaka. Kada se, međutim, određeni obrasci ponavljaju i izazivaju ozbiljnu zabrinutost, stručna procena može da pomogne da se na vreme utvrde potrebe deteta i odabere odgovarajuća podrška.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO: