Dr Regine Galanti, osnivač Long Ajlend bihejvioralne psihologije, je klinički psiholog specijalizovan za anksioznost, OKP i probleme ponašanja. Sa stručnošću u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji, ona nudi prilagođena rešenja i konkretne strategije za decu, tinejdžere i odrasle. Danas na Svetski dan mentalnog zdravlja, kada je stanje na ovom polju u pitanju, možemo razmotriti izjavu ove psihološkinje za Ejtinforti:
“Sa mesta na kome sedim kao dečji i adolescentni psiholog, slika je prilično sumorna — a brojevi nisu mnogo bolji: 20% dece ispunjava kriterijume za dijagnozu mentalne bolesti svake godine. Svako troje dece će ispuniti kriterijume za anksiozni poremećaj do 18 godina. Jedna od pet osoba će se boriti sa depresijom tokom svog života. Stope samoubilačkih misli kod tinejdžera porasle su za 40% u godinama pre pandemije. A učestalost samoubistava među tinejdžerima stalno raste, što ga čini drugim vodećim uzrokom smrti u toj starosnoj grupi.
Ako brinemo o deci, moramo ozbiljno da shvatimo njihovo mentalno zdravlje. Praktično, to znači da moramo da se obrazujemo o društvenim i emocionalnim prekretnicama i da normalizujemo traženje pomoći za našu decu i porodice.
Prepoznavanje kada je 'samo je loše raspoložen' nešto više
Dr Galanti kaže, "Kada roditelji uđu u moju kancelariju, često će ispričati jednu od dve priče:
“Rano smo uočili znake ovakvog ponašanja, ali smo mislili da će on to prerasti. Prošlo je pet godina i mislimo da smo čekali predugo. Pomozite nam, molim vas.”
Ili:
“Moje dete ne zna koliko joj je lako. Kada sam bio njenih godina, imao sam mnogo manje, i bio sam dobro. Evo je, bori se, verovatno zato što nije naučila da se nosi sa teškim problemima kao ja.”
U obe ove perspektive, vidim roditelje koji ne znaju dovoljno o tome kako izgleda mentalno zdravlje i dobrobit njihove dece - i to nije njihova krivica. Ali ako želimo da rešimo problem, prvo ga moramo identifikovati.
Moramo više da razgovaramo o tome kada ponašanja postanu zabrinjavajuća, kao što je razlika između tuge i depresije, ili kada je potrebno lečenje anksioznosti. Mi smo stvorenja zasnovana na jeziku i često upadamo u zamku da verujemo da, pošto dete nije dovoljno staro da se izražava rečima, ono ne sme da ima bogat unutrašnji život (i borbe) kao odrasli. To je očigledno netačno. Deca još nemaju metakognitivne sposobnosti da govore o tome šta se dešava u njihovim glavama, ali i dalje mogu da trpe posledice nezdravog odnosa sa svojim emocijama."
Ali ako želimo da rešimo problem, prvo ga moramo identifikovati.
Mentalno zdravlje je teško jer su granice između normalnog i patološkog nejasne.
"Uzmite anksioznost, na primer. Anksioznost je normalan, prilagodljiv odgovor na pretnje što je dobro za nas kao ljude. Gledamo u oba smera pre nego što pređemo ulicu zbog normalne anksioznosti da nas automobili ne udare, na primer.
U isto vreme, možemo prepoznati da tinejdžer koji izbegava školu i izoluje se u svojoj sobi zbog društvenih briga ima previše anksioznosti, što ga sprečava da radi stvari koje tinejdžeri treba da rade – da se druži sa prijateljima, da postigne više nezavisnosti i pohađa školu. Ovaj sistem upozorenja koji ima za cilj da nas zaštiti izaziva probleme u životu, a ne ublažava ih.
Kao psiholog, ovo su ponašanja koja me brinu i zahtevaju hitnu pažnju u bilo kom uzrastu:
- Tuga koja traje više od dve nedelje
- Promena nivoa društvenog interesa, povećana izolacija
- Dete koje raspravlja o sebi ili se aktivno povređuje
- Svaki razgovor o smrti ili samoubistvu
- Štetno ponašanje van kontrole
- Velike promene u navikama u ishrani
- Gubitak težine
- Promene spavanja (previše ili premalo)
- Česte somatski problemi kao što su glavobolja ili bolovi u stomaku
- Loš uspeh u školi i promene u akademskom uspehu
- Izbegavanje škole
- Promene pažnje ili nivoa koncentracije
Ako vaše dete pokazuje bilo koji od znakova na ovoj listi, razgovarajte sa nekim: pedijatri su često odlični na prvoj liniji pomoću i mogu vas uputiti kod lekara za mentalno zdravlje. Ako niste upoznati sa sistemom mentalnog zdravlja, ovaj poziv bi mogao biti zastrašujući. Podstičem roditelje da razmotre dolazak na konsultacije na isti način na koji bi se konsultovali sa lekarom o problemu fizičkog zdravlja svoje dece: Ovo je upravo ono što treba da uradimo da bi naša deca bila bezbedna."
Potražite poremećaje u funkcionisanju
Poteškoće sa društvenim i emocionalnim funkcionisanjem često ne počinju u odraslom dobu. Poremećaji u razvoju kao što su ADHD i poremećaji iz spektra autizma počinju u detinjstvu. Anksioznost se takođe pojavljuje u mladosti, praćena depresijom u adolescenciji. Iako se sva deca ponašaju slično, poremećaji ponašanja često se mogu pouzdano dijagnostikovati do pete godine.
Dok se sva deca loše ponašaju ponekad, dete sa poremećajem ponašanja pokazuje sveobuhvatan obrazac lošeg ponašanja koji utiče na sve što radi ili funkcionisanje ljudi oko njega tako da je malo verovatno da će to prerasti bez podrške ili promene.
"Jedno pitanje koje koristim u svojoj praksi je jednostavno: Da li ovo ponašanje negativno utiče na sposobnost mog deteta da uradi ono što treba? Uopšteno govoreći, sa decom to uključuje odlazak u školu, ispunjavanje domaćih i školskih zadataka i uspostavljanje odnosa.
Imajte na umu da deca ne rastu u vakuumu: ako vaše dete radi sve stvari koje treba da radi, ali samo uz veliki napor odraslih oko njega, njegovo funkcionisanje je narušeno."
Psiholozi nazivaju ponašanje koje roditelji čine da bi zaštitili svoju decu „prilagođavanjem“. To su načini na koje roditelji omogućavaju anksioznost svog deteta, što zapravo dugoročno pogoršava anksioznost umesto da je ublažava. Ova prilagođavanja su često ponašanja koja roditelji možda ne shvataju u početku, tako da odrasli ne shvataju koliko su upleteni u disfunkciju svog deteta sve dok ne prođu tačku da lako mogu da promene svoje ponašanje.
Evo nekoliko primera načina na koje roditelji mogu da obezbede nezdrav odnos prema svojoj deci:
- Uznemireni sin koji zahteva da ga budi samo tata, i to tek u 7:02, i isključivo može da mu da vafle za doručak da bi otišao u školu.
- Ćerka insistira da svakodnevno ima novu bocu tečnog sapuna za ruke, iako svi ostali u kući troše toliko mesečno, što je zahtev koji roditelji ispunjavaju kako bi izbegli mučno raspravljanje s njom
- Uplitanje u komplikovane rutine odlaska na spavanje koje roditelji nisu osmislili niti su se s njima složili, ali preuzimaju ih iz noći u noć.
- Roditelji koji prekidaju preko potreban poslovni sastanak samo zato jer njihov tinejdžer stalno zove da bi se uverio u stvari na koje već zna odgovore.
- Majke koje treba da se ponašaju kao kalendar, alarm i vodič za svoju decu za bilo koju njihovu obavezu, kada je to razvojno neprikladno za njih.
- Očevi koji se plaše da će njihovo dete, ako ne upravljaju kalendarom deteta, propasti u školi ili društvu.
Ako vam nešto na ovoj listi zvuči poznato, ali niste sasvim sigurni da li ono što vidite kod deteta narušava njihovo funkcionisanje, najbolje što možete da uradite je da pitate druge roditelje, nastavnike ili sl.
Saznajte kako izgleda razvoj deteta
Još jedna strategija koja pomaže roditeljima da razumeju mentalno zdravlje deteta i prave razliku između problematičnog i normativnog razvoja jeste da saznaju više o deci uopšte. Tačnije, kada šta treba da rade.
Prekretnice iz detinjstva su smešne stvari u početku. Kada su deca mala, usredsređujemo se na: Kada treba da se nasmeje? prohoda? Izgovori prve reči?
Negde usput, ipak, prestanemo da pričamo o njima. Čini se da su te prekretnice laka metrika za praćenje i upoređivanje sa vršnjacima, ali kako dete raste, cela stvar postaje mnogo komplikovanija. Većina veština se razvija unutar određenog raspona, tako da je poznavanje očekivanog raspona od pomoći dok paničite da vaše dete kasni mesec dana, ali još uvek je u normalnom rasponu ili nije?
Ako roditelji znaju šta se očekuje od „prosečnog“ deteta, oni će znati šta da traže i kada da budu zabrinuti zbog nekog problema. Ne razgovaramo ni izbliza o tome šta možete emocionalno da očekujete od svog deteta, tako da često postoji vreme od kada se problem pojavi i kada ga roditelji prepoznaju kao problem.
"Skoro svaki roditelj koga vidim u svojoj kancelariji kaže neku varijaciju: „Uvek je bio stidljivo dete i nije razgovarao sa svojim učiteljima. Samo u početku nisam shvatio da je to problem.”
Što više roditelji znaju šta treba da očekuju od dece, to više mogu da znaju i šta ne treba da očekuju.
Za decu sa anksioznošću, ovaj „problem nedostatka prekretnica“ smatram još većim, jer razvoj i anksioznost idu ruku pod ruku. Ako je devojčica zabrinuta zbog razgovora sa prijateljima, mogla bi da sedi u ćošku i igra se sama tokom slobodne igre, što je sprečava da nauči recipročne društvene veštine koje dolaze iz igre sa drugom decom njenog uzrasta, što zauzvrat pogoršava njenu anksioznost. Ili, ako se dečak brine da će naneti štetu drugima, mogao bi da izbegne da uči vožnju kada napuni 17 godina, što će mu otežati kasnije obavljanje drugih zadataka zasnovanih na nezavisnosti jer ne može da stigne nigde bez kola. Njegova zabrinutost zbog vožnje sprečava ga da razvije tu prekretnicu nezavisnosti koju očekujemo od tinejdžera njegovih godina.
Učenje o tome šta je emocionalno normalno, a šta nije može biti teško (još jedan razlog da razgovarate sa stručnjakom). Jedan brz (ponekad pogrešan) način na koji možete da shvatite da li vaše dete radi stvari koje bi trebalo da bude društveno i emocionalno prihvaćeno jeste da ga uporedite sa grupom vršnjaka. To je prilika da se društvena poređenja koriste za dobro stvari, bar jednom! Zapitajte se: Da li moje dete drži korak sa veštinama koje pokazuju njegovi prijatelji?"
Normalizujte razgovor o problemima
"Ljudi su društvena bića. Upoređujemo se sa drugima, tražeći sličnosti i razlike. Moramo bolje da koristimo naše mreže prijatelja i porodice kao podršku. Konkretno, moramo normalizovati razgovore o sopstvenim borbama sa našom decom. Ako želimo da odgajamo zdravu, otpornu decu, moramo da pronađemo načine da identifikujemo, razgovaramo o njima i razvijemo veštine za rešavanje problema kada se naša deca muče.
Razgovor o našim borbama sa drugima može da nas učini ranjivima. Ali to takođe može da nas natera da shvatimo da nismo sami i da roditeljima pruži snagu koja nam je potrebna da pomognemo našoj deci kada im je najpotrebnije. Ako želimo da odgajamo zdravu, otpornu decu, moramo da pronađemo načine da identifikujemo, razgovaramo o njima i razvijemo veštine za rešavanje problema kada se naša deca muče."
BONUS VIDEO