Nikada ne dajem novac za poklone učiteljici, razrednoj. Jer mislim da to ne zaslužuju. Ono što ja dugujem je poštovanje, zahvalnost i priznanje da tamo gde ja kao roditelj moram da prepustim, one su preuzele - da vaspitavaju, uče od prvog slova do Pitagorine teoreme, socijalizuju, ispravljaju moje greške i prećute propuste.
Da li je to njihov posao? Možda i jeste ali svoju grižu savesti neću im plaćati u skupim torbicama, nakitom i ogromnim buketima cveća. Zna se ko tako ispravlja svoje brljotine.
I da, uopšte nije teško reći ne, u školskoj Viber grupi kada se šalju ponude za poklone nastavnicama i razmatra potražnja harača koji mora da se skupi. Jednom, dvaput ponovite i gle čuda - više vas ni ne pitaju. Toliko je prosto. I nema nikakvih posledica, i bez saveta lekara i farmaceuta pre nego što počnete da primenjujete terapiju ličnog stava.
Ima i boljih načina da svakog dana, 8. marta ili na kraju četvrtog, osmog razreda se pokaže i kaže “Hvala”. Ovako smo to rešile u našoj porodici.
Krajem prvog razreda moje starije devojčice, morali smo da se preselimo. Ništa joj teže nije padalo nego pomisao da menja školu, u koju je tek pošla. To ju je dovodilo do suza, nikakvo moje objašnjenje nije je tešilo, jednostavno je bila prestravljena. Otišla sam do škole da obavestim učiteljicu, objasnila koliki problem imamo. Sve joj je bilo jasno i rekla mi je da se ne brinem.
Sutradan se to proročanstvo i ostvarilo. Ona je došla iz škole sva radosna i pobednički mi objasnila, “Učiteljica je rekla da će mi biti super u novoj školi, ništa to nije strašno, imaću nove drugare, sve smo isto radili. I zamisli, i učiteljica se seli i to u isti kraj! Šta ima za ručak, strašno sam gladna?”.
Eto, tako to radi učiteljica, kad mama ne uspe. Pošto je u priči okreni obrni preseljenje, nekako mi je bilo logično, da ova čarobnica koja takođe ima novu adresu, od nas dobije sitnicu, knjigu “Beograd večiti grad”, jer ćemo joj večito biti zahvalni. Nije krila oduševljenje kada je dobila ovaj poklon.
Kada je moja mlađa devojčica završila četvrti razred, usledilo je redovno fotografisanje u školi, spremali smo se prethodno veče pomno, uzbuđeni. Da sve bude kako treba. Donela je sutradan slike - sa drugaricama, zajednička, poze, prsti ispreplitani u srca, osmesi, radost. Ali jedna slika pršti od ljubavi, slika gde je zagrljena sa učiteljicom. Nije poza, nije trik, nije uzgred. Stvarno je. Ganulo me je. Tada smo odlučili šta će biti naš poklon njoj.
Na završnoj predstavi svako dete je predstavilo svoje talente u kratkoj video prezentaciji svojih radova. Mi smo znali kome će ići najlepša glinena figurica na kojoj je radila danima, jer neko se potrudio, da moja devojčica u školi koja joj nije uvek laka, bude zagrljena podrškom, znanjem, istrajnošću. Da na jednom od prvih početaka, sebe doživi kao pobednika.
I ozarila se naša učiteljica kada je otvorila kutiju, grleći mi dete, upitala je, “Kako si znala, da mi se baš ona najviše dopala?”
Jedino što mogu da kažem danas i zauvek je jedno putpuno nedovoljno - Hvala, beskrajno vam hvala, svima, koji, na ovom strašnom mestu koje škole postaju, kad je teško biti i ostati, brinete o našoj deci i podižete ih u ljude. Hvala vam, pre svega, što nije svejedno ko ti je bio učiteljica, nastavnik, zbog koga si zakoračio ka znanju, visoko podignutog čela i punog srca. I zato nema poklona, cveća, mašne ni čestitke kojom to mogu da vratim. Jer podizati decu je sve, ali nikad lako.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO