Ako imate dete koje ovih dana prvi put treba da krene u vrtić, verovatno ste svakodnevno kao na iglama. I sama sam bila u toj situaciji u prethodnih nekoliko dana jer je moja jednoipogodišnja ćerka krenula u vrtić, i moram da vam kažem da smo prvu nedelju uspešno savladali.
U nedeljama koje su prethodile polasku u vrtić, svakodnevno sam čitala i slušala sve što sam nalazila o tome kako da pripremim dete na odvajanje, nešto o tome su nam govorile i vaspitačice na prvom roditeljskom sastanku, i uzevši u obzir sve što sam saznala moja strategija je bila sledeća – ćerki sam svakodnevno pričala sve do detalja kako će izgledati kada krene u vrtić.
"Ujutru ćemo da ustanemo, da se obučemo i operemo zubiće, da nešto ručkamo, a onda sedamo sa tatom u kola i brm-brm do vrtića. Tamo ćemo da uđemo, da obujemo patofnice, a tvoje patike da ostavimo u ormarić. Tamo ima puuuuno igračaka, gde ćeš da se igraš sa tetom (tom i tom, po imenu), to je tvoja vaspitačica, a biće i još dece. Tete koje su tamo će da te čuvaju dok je mama na poslu, da te vode da ručkaš, davaće ti da piješ vode, promeniće ti pelenu kao mama i igraće se sa tobom. A onda će da dođe mama, da kaže kuc-kuc na vrata, pa ćemo da se grlimo i idemo kući da nastavimo da se igramo".
Ova govorancija bila je svakodnevica u našoj kući neko vreme, a mojoj ćerki se dopalo, pa je i sama tražila da joj pričam o svemu: "Mama, pičaj, vtić".
I tako je došao konačno i taj ponedeljak, naš prvi dan u vrtiću. Očekivala sam neviđenu vrisku, ali... zapravo nije bilo toliko strašno.
Nakon što sam joj to jutro opet ispričala kako će izgledati boravak u vrtiću, stigli smo, prezula sam je u patofnice, a vaspitačica joj je pružila ruke da je uzme. Moja ćerka, koja inače ne voli baš mnogo nepoznate ljude, oklevala je i pribijala se uz moje noge, ali uz moje ohrabrenje ju je vaspitačica uzela i odnela ka sobi gde će boraviti. Plakala je, naravno, jer kao i svako dete se plaši da ostane na nepoznatom mestu bez roditelja, a prisutan je i strah da li će se mama vratiti po nju.
Posle dva sata boravka tamo, otišla sam po nju – čim me je videla počela je da plače i da govori "kući, kući". U prilog tome da joj je vrtiću zapravo lepo, ali joj je samo teško odvajanje od roditelja, govori i činjenica da na pitanje da li će opet da ide u vrtić govori "da" i kaže da je tamo "pet", što je prema njenom mernom sistemu najviša ocena.
Drugo jutro, međutim, bilo je nešto teže i na to možda treba da budete spremni. Kada prvi dan odvedete dete u vrtić, ono zapravo i ne zna baš sasvim šta da očekuje, koliko god da ga pripremate, a drugi dan je već svesno da sledi odvajanje. I taj drugi dan za nas je bio burniji, moja ćerka je, malo je reći plakala, kada je došao čas da sa vaspitačicom uđe u sobu gde borave. Srećom, već nakon deset minuta mi je vaspitačica poslala poruku da se smirila i da ne brinem. Zaista, tako je i bilo, a već malo nakon toga se igrala kao da ništa nije bilo.
Naravno, deca prvih dana, bar je takva situacija bila kod nas, često odbijaju da jedu, a i kada se zaigraju, povremeno se ipak sete mame i tate, pa se rasplaču, smire i tako ukrug.
Treći dan je razdvajanje u vrtiću takođe bilo prilično teško, ovog puta uz dodatno plakanje pre nego što smo izašli iz kuće. Celo jutro je tražila da je držim dok se spremamo, govorila da ostanemo kod kuće, a ja sam ponavljala da ide samo malo da se igra u vrtiću i posle mama dolazi po nju da idemo na tobogan.
Četvrto jutro proticalo je u sličnoj atmosferi, a vaspitačica me je uveravala da će se brzo navići, da je dobra i da samo povremeno plače. Drugog, trećeg i četvrtog dana već je pomalo i jela u vrtiću, za šta mi je vaspitačica rekla da je dobar pomak. Na razdvajanju je kroz suze uspela da mi kaže "ćao".
Petak, poslednji dan te naše prve nedelje u vrtiću bio je najteži u smislu pripreme od kuće. Moja ćerka je celo jutro plakala, tražila da je držim, ponavljala da ostanemo kod kuće, a ja sam je tešila, grlila i ponavljala da ide malo da se igra, pa dolazi mama po nju i onda ćemo ceo dan da uživamo zajedno. Uz takvo jutro očekivala sam da u vrtiću neće hteti da se razdvoji od mene i da će se oriti cela zgrada od njenog plača, a onda me je dočekalo iznenađenje.
Nakon što sam je prezula u patofnice, razgledale smo šta ima od igračaka na ormariću, uzela je jednu koja joj se dopala i utom se pojavila vaspitačica. Pružila joj je ruke, uzela je u naručje, a moja ćerka nije pustila na suzu – malo je reći da sam bila u neverici.
Naravno, bila sam oduševljena što je otišla u vrtić bez suza, bila je tog dana tokom dvočasovnog boravka tamo dobra, lepo se igrala, jela i sve je prošlo neočekivano super.
Čak ni tu mom iznenađenju nije bio kraj – moja ćerka je u petak popodne tražila da se igra sa svojom vaspitačicom, što je, nadam se, znak da joj zaista jeste lepo u vrtiću.
Prvi dani u vrtiću zaista nisu laki, ni za roditelje ni za dete, ali budite smireni, strpljivi, i imajte poverenja u svoje dete – možda vas baš i iznenadi kako će se lepo i brzo prilagoditi.
Srećno!
BONUS VIDEO: