Upravo jednu od takvih aktivnosti, prokomentarisala je mama Emili. „Moja omiljena igra koju sam osmislila da ne moram ni da ustanem iz kauča, kada sam premorena - se zove “Šta mi je na leđima?“ Podrazumeva da se roditelj izvali licem nadole na kauču, i treba da pogađa predmete koje dete stavlja na njega.” Igračka dinosaurus? Lopta? Kockica? Meda? U suštini, ne mora da vas bude briga, do god ležite i odmarate, a deci nije dosadno i ne prave nered. Igra traje, taman koliko vam je potrebno da odmorite.
Još jedna igra koju treba igrati iz horizontale je „doktor pregleda neverovatno bolesnog pacijenta — toliko bolesnog da ne može da se kreće i jedva da govori“, sugeriše Rejčel. Slično kao i čas umetnosti na kojem deca crtaju ženu u koja leži u potpununom miru. Verovatno vam je jasno, da ćete sami uspostaviti pravila ovih igara - u zavisnosti koliko želite i kako da vas deca “leče” ili crtaju.
Pisac Mišel Vu preporučuje „Trening nindže“, u kojem zatvarate oči ležeći i naterate decu da prođu pored vas što je tiše moguće. Ako ih čujete da prave zvuk, moraju da se vrate na startnu liniju - jer prave nindže su potpuno neprimetno tihe!
Jedna mama je podelila svoje sećanje: “Dok smo odrastali, moja mama je bila toliko iscrpljena, da je mojoj sestri i meni platila dosta veći džeparac (što je otprilike bogatstvo za devetogodišnjake) da ne pričamo celo veče. Nas dvoje smo se kretali na prstima celo veče, kao senke, dok je moja mama čitala svoju knjigu i pila čašu vina. Dobro odigrano, mama. Dobro odigrano.”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO