Psiholog i najpoznatija ruska učiteljica koja se bavi vaspitavanjem dece Julija Gipenrajter, autorka serije knjiga "Komunicirajte sa detetom: kako?", često drži predavanja o roditeljstvu, kao i kako decu odgajati bez kazne, sa slobodom, a od njih stvoriti uspešne i kvalitetne ljude.
Na jednom predavanju pričala je o tome koju grešku roditelji prave, pa se deca ne razvijaju, ne uče i ne napreduju:
"Dobra vest je da se deca rađaju sa ovim potencijalom. Deca imaju ne samo psihofiziološki potencijal u vidu određene moždane mase. Deca imaju vitalnost, stvaralačku moć. Podsetiću vas na vrlo često izgovorene Tolstojeve reči da dete od pet godina do mene pređe jedan korak, od godine do pet godina pređe ogromnu udaljenost. I od rođenja do jedne godine dete prelazi ponor. Životna sila pokreće razvoj deteta, ali mi to iz nekog razloga uzimamo zdravo za gotovo: već uzima predmete, već se smeje, već ispušta zvukove, već je ustao, već je prohodao, već je počeo da priča.
A ako nacrtate krivu ljudskog razvoja, ona u početku naglo ide gore, zatim usporava, i evo nas – odraslih – da li se negde zaustavlja? Možda čak i padne.
Biti živ znači ne stati, a još manje pasti. Da bi kriva života prerasla u odraslo doba, potrebno je na samom početku podržati životne snage deteta. Dajte mu slobodu da se razvija.
Tu počinje teškoća – šta znači sloboda? Odmah počinje poučna beleška: "jel to znači da on radi šta hoće?" Dakle, nema potrebe postavljati pitanje na ovaj način. Dete želi mnogo, penje se u sve pukotine, sve dodiruje, sve uzima u usta, usta su veoma važan organ saznanja. Dete hoće da se popne svuda, odasvud, pa, da ne padne, ali bar da testira snagu, da se popne i da siđe, možda nezgodno, da nešto slomi, da razbije nešto, da nešto baci, da se uprlja u nečem, da se popne u lokvicu i tako. U ovim testovima, u svim ovim težnjama, on se razvija, oni su neophodni.
Najtužnije je što može da nestane. Radoznalost bledi ako se detetu kaže da ne postavlja glupa pitanja: kad porasteš, znaćeš, ili: "prestani da praviš gluposti, bolje ti je..."
Naše učešće u razvoju deteta, u rastu njegove radoznalosti, može ugasiti detetovu želju za razvojem. Ne dajemo ono što je detetu sada potrebno. Možda tražimo nešto od njega. Kada dete pokaže otpor, i mi ga gasimo. Zaista je strašno ugasiti otpor čoveka.
Roditelji često pitaju kako šta mislim o kaznama. Kazna se dešava kada ja, roditelj, želim jedno, a dete drugo, a ja to želim da forsiram. Ako ne uradiš po mojoj volji, onda ću te kazniti ili nahraniti: za petice - novac, za dvojke - bič.
Samorazvoj dece mora se tretirati veoma pažljivo. Danas su počele da se šire metode ranog razvoja, ranog čitanja i rane pripreme za školu. Ali deca moraju da se igraju pre škole! Odrasli ljudi koji rade i igraju se, o kojima je Maslov govorio su samoaktualizatori.
Jedan od samoaktualizatora (sudeći po njegovoj biografiji), Ričard Fajnman je fizičar i dobitnik Nobelove nagrade. U svojoj knjizi opisuje kako je Fajnmanov otac, jednostavan trgovac radnom odećom, odgajao budućeg genija. Otišao je sa detetom u šetnju i pitao: šta misliš zašto ptice čiste perje? Ričard odgovara - podešavaju perje posle leta. Otac kaže, gle, oni koji su leteli i oni koji su sedeli, čiste perje. Da, kaže Fejnman, moja verzija je pogrešna.
Tako je otac kod sina podigao radoznalost. Kada je Ričard Fajnman malo porastao, zapetljao je svoju kuću žicama, praveći električna kola i uređujući svakojake zvona, serijske i paralelne spojeve sijalica, a onda je sa 12 godina počeo da popravlja magnetofonske trake u svom komšiluku. .Već odrasli fizičar priča o svom detinjstvu: "Stalno sam se igrao, veoma me je zanimalo sve oko mene - na primer, zašto voda izlazi iz česme. Razmišljao sam o tome koja je kriva, zašto je tu bila kriva - ne znam, i počeo sam da je izračunam, verovatno je to već odavno izračunato, ali šta je bilo važno!"
Kao rezultat toga što je negovao svoju radoznalost, on je zbog nje učio i budio je, radio i igrao se, Fejnman je napravio veliko otkriće, za koje je dobio Nobelovu nagradu. Nije usporio u svojoj živahnosti.
Pustite dete da se igra samo
Vratimo se našoj deci. Kako da im pomognemo da im ne usporimo vitalnost. Mnogi talentovani nastavnici, na primer, Marija Montesori, razmišljali su o tome. Montesori je rekla: ne mešaj se, dete nešto radi, pusti ga da to uradi, ne presrećuj ga ništa, nema akcije, ne vezivanja pertle, ne penjanja na stolicu. Nemojte mu davati nikakve nagoveštaje, nemojte ga kritikovati, ovi amandmani ubijaju želju da se nešto uradi. Pustite dete da se igra samo. Mora postojati veliko poštovanje prema detetu, prema njegovim pokušajima, prema njegovim naporima."
(Yumama)
BONUS VIDEO: