Među dvogodišnjacima koji govore već 30 odsto njih već je nešto slagalo, pokazuju studije. Prema istraživanju koje je vodio Kang Li, profesor psihologije sa Univerziteta u Torontu, deca vrlo rano počinju s lažima. Do navršene treće godine gotovo polovina mališana pokušava redovno da nešto slaže. Sa četiri godine taj broj iznosi čak 80 odsto, a u periodu od pet do sedam godina gotovo svako dete laže. Doktor Li kaže da mlađa deca koja prikrivaju ili izbegavaju istinu imaju kognitivnu prednost u odnosu na onu koja to ne rade.
Da li deca nauče da lažu čim progovore ili to može da bude "treniranje inteligencije" bila je tema emisije "Mi danas" na K1 televiziji, a tim povodom u studiju su bile psiholog Dragana Ivanović i vaspitačica Ivana Ivanovski.
"Ne znam kako je sprovedeno istraživanje, a to je veoma važno. Bilo kako bilo, dobili smo te rezultate. Trebalo bi uzeti u obzir da deca u tom uzrastu još nisu ni razvila govor. Kada je reč o kognitivnom razvoju, ono je više bazirano na emocijama, dodiru, pokretima i veoma je važno šta je to za njih laganje. U tom uzrastu baš ne bih rekla da su deca toliko sposobna da lažu. Pre će biti da je neka mašta u pitanju ili da deca imaju određene izraze koje sa razumevanjem prepozna najbliža porodica. Pitanje je kakve su metode koristili da bi došli do tog rezultata. Postoji knjiga koja se zove 'Razvijanje dečjeg mozga' gde autor Danijel Siger navodi primer kako malo dete rekonstruiše šta se dogodilo. Bitno je ispratiti dete i razumeti ga. U tom uzrastu više je razvijena desna hemisfera mozga, a važno je obratiti pažnju na integraciju leve i desne strane mozga. Desna hemisfera je za emocije, a leva za logičko istraživanje. Šta bi trebalo uraditi ukoliko je dete uznemireno ili je uradilo nešto što ne bi smelo? Dete prvo treba smiriti, a onda dozvoliti da ispriča šta se u stvari dogodilo i zašto se tako oseća. U ovim situacijama nije slučaj da dete radi nešto loše, ono jednostavno pokušava da pokaže da nešto može. Dete ima kapacitet da ukaže na to da mu nešto ne prija ili da nešto nije dobro. Zbog takvih stvari roditelji treba da prate svoju decu, da se spuste na nivo deteta i tog načina razmišljanja i osećanja. Važan je kontakt očima i da se sagnu tako da budu na istom nivou sa decom. Sa njima treba da podele strah i tugu, a to se deli tim kontaktom očima što je veoma važno za dete. Detetu je najvažniji osećaj sigurnosti uz roditelje", pojasnila je psiholog Dragana Ivanović.
Vaspitačica Ivana Ivanovski ističe da roditelji i deca prolaze kroz period adaptacije.
"Oni još mali u uzrastu od dve godine lažu, ali u smislu 'da li sam ja bacio igračku ili je neko drugi' da bi, uslovno rečeno, izbegli neku kaznu. Ako i lažu to je da bi se izbegla kazna ili kako bi se hvalisali. U vrtićima se dešava da u periodu adaptacije lažu da ih boli nešto kako ne bi išli u vrtić. Ako je roditeljima to prvo dete koje kreće u vrtić onda i roditelji preživljavaju tu adaptaciju, nekada čak više nego dete, ali u razgovoru sa roditeljima ili sa decom to sve prevaziđemo. Roditelji treba da se uključe i isprate celu situaciju. Možda se stvarno desilo da je dete boleo stomak i da se nešto desilo, ali deca pokušavaju na sve načine da dođu do cilja", rekla je Ivana Ivanovski.
Ivanovski je pojasnila da li roditelji imaju mogućnost da procene šta je "stvarnost" u tom dobu kako bi mogli da je izmene i predstave neku drugu sliku.
"Deca počnu da pričaju neku priču u grupi i gledaju kakva je reakcija drugara i kada vide da su oni zainteresovani za tu priču to se još više okiti i doradi. Kada vide da ih ja gledam onda se ja spustim na njihov nivo i krenem da maštam sa njima što ih dosta zbuni", rekla je vaspitačica.
Psiholog Dragana Ivanović objasnila je kako bi roditelj ili vaspitač trebalo da izbalansiraju stvarnost i maštu kod dece.
"Deca uče po modelu i upijaju kao mali sunđeri. U periodu oko druge godine oni ne mogu da pričaju ali mogu da osete. Osetiće atmosferu u porodici. Osetiće odnose između roditelja, što je veoma važno, a tu imate roditelje, bake, deke, tetke, osobe koje su važne figure. Njih dete posmatra, gleda kakvi su i uči po modelu. Od svakoga će nešto uzeti i zavisi kako će u vrtiću reagovati. Da li će se dete truditi da bude važno i da li ima neki podsticaj u porodici da se to od njega očekuje. Bitno je da se zna da kada ljudi dođu na psihoterapiju oni donesu ono što su iz svoje porodice 'progutali'. To postaje njhov životni skript koji prelazi u ja, 'ja sam takav'. Moramo da budemo svesni toga da nije učenje samo da se sedne i da se uči, već imamo i nenamerno učenje kada dete uči iz dešavanja koja su oko njega", kaže Ivanović.
Najčešće dečje manipulacije
Ivanović je otkrila i koje su najčešće dečje manipulacije.
"Kada nešto traže, na primer igračku. U tim situacijama će biti tužni ili će nešto reći i izmisliti. Znaju to dobro da odigraju. Moj stariji sin bio je mali i poslala sam ga u prodavnicu da kupi nešto, prodavnica je bila blizu kuće. On se vratio sa tetrisom. Pitala sam ga šta se desilo? Rekao mi je da nema ništa u prodavnici, a poslala sam ga po hleb. Kako nema hleba, a ima samo tetris? Bilo mi je teško, ali sam morala da mu kažem da vrati tetris, a kupovinu ćemo obaviti u drugoj prodavnici. Morala sam da postavim granicu kako moj sin sledeći put ne bi koristio situaciju za tako nešto. To bi se nastavljalo kako dete raste. Bitno je da roditelj ima osećaj za granicu i kako treba da se postavi u određenom trenutku. Ne da bude rigidan i krut nego da tačno zna kada je momenat da treba reći da nešto ne može", ispričala je Ivanović.