Tokom poslednje dve godine, moj 12-godišnji sin je postao sve više opsednut odlaskom u šumu blizu naše kuće. U mnoga subotnja jutra, on je prvi ustajao, već obučen izletao kroz vrata sa pecivom u ruci. Kreće da se sastane sa prijateljima na određenom mestu u klisuri blizu potoka koji prolazi kroz naš komšiluk.

Pričao mi je o jastrebovima koji često posećuju prostor, i tražio je divlje kupine. Koristio je kolica i lopate da vuče blato i kamenje, pretvarajući ovo šumsko područje u svoju skrivenu kolibu, preusmeravajući vodu da bolje teče i stvarajući svoj mali prirodni prostor. Dolazi kući blatnjav od glave do pete, ima prljavštinu ispod noktiju, a ponekad raznosi prljavštinu kroz kuću.

„Dečaci iz šume“, kako smo ih mi roditelji od milja zvali, naizgled žive za svoje vreme napolju. Znam to jer su pitanja koja postavlja većinu dana usredsređena na to koliko vremena ima za šumu.

„Imamo li planove za vikend? često pita, a njegovu radoznalost golica kako porodične aktivnosti mogu dozvoliti ili ometati njegovo vreme u šumi. Kada ga pokupim iz škole većinu dana, njegove prve reči pri ulasku u auto su: "Mogu li danas u šumu?" On ide i ponekad bude tamo do mraka. Volim ovo njegovo interesovanje i njegovih prijatelja. Kao roditelju, raduje me kada traži da ode u ovaj prostor u šumi.

Tražio je mobilni telefon

Ali baš kao i mnogi drugi tinejdžeri, on se takođe pita: „Možete li mi dati mobilni telefon ?“ Našao je argument za to: dobro mu ide i lepo se ponaša u školi, bavi se sportom i aktivnostima, mogao bi brzo da me kontaktira, mogu s da pratim gde se nalazi, a imaju ih i mnogi njegovi drugari iz razreda. Mogao je da ima pristup svetu preko malog ekrana u džepu farmerki.

Razmišljali smo da mu damo telefon i da li je pravo vreme. Mnogi roditelji su dali svojoj deci telefone , i priznajem da mi se dopada ideja da znam gde se moje dete nalazi i da mogu da mu pošaljem poruke dok nisam tu.
Ali on takođe provodi dosta vremena na tabletu i igra video igrice, a ima i pametni sat, tako da mogu da ga pratim i čak mu šaljem poruke preko sata kada je to potrebno. Pitala sam se da li je potrebno dodati još jedan uređaj. Razmišljala sam i o postavljanju ograničenja za više tehnologije. Brinula sam se da bi veza preko telefona mogla da zameni drugarstvo koje je pronašao sa svojim prijateljima u šumi. Pitala sam se da li bi to vreme sa telefonom moglo na kraju imati prednost u odnosu na njegovo vreme u šumi. Možda ne, ali smatrali smo da nije vredno toga. Rekli smo mu ne za mobilni. Za sada je bilo samo ne, i rekli smo da nemamo pojma kada ćemo razmotriti telefon.

Zatim je zatražio džepni nož

Kako je nastavio da radi i igra se u šumi, na kraju je uvideo potrebu za alatima koji bi olakšali raskričivanje i čišćenje ove male zelene površine. Bio mu je potreban alat osim polomljenih grana i pronađenih predmeta. "Mogu li dobiti džepni nož?" upitao nas je jednog dana. Opet je objasnio svoj slučaj: trebalo mu je nešto što bi mu pomoglo da očisti područje od grmlja i posečenog granja i malih grana. Uostalom, njegov deda ga je uvek nosio i koristio. Opet smo razmatrali pitanja bezbednosti. Džepni nož bi bio potencijalno oružje u njegovom džepu koje bi moglo naškoditi njemu ili nekom drugom ako se ne koristi pravilno.

Kupili smo mu džepni nož. Znali smo njegove namere sa nožem, naučili smo ga kada može da ga koristi i nosi, i naučili smo ga kako da bude siguran sa sečivom. Imali smo vežbe otvaranja i zatvaranja noža. Mi smo koristili i štapove za zabavnu vežbu i uverili se da on zna šta radi ako dođe do bilo kakve nezgode sa nožem.

Seče grančice, popravlja male igračke, a sečivom zamenjuje baterije. Nož uglavnom drži u džepu kada izlazi napolje, a iznosi ga samo kada projekat zahteva oštar predmet.

Zatim je sagradio tvrđavu

Džepni nož je inspirisao druge avanture u šumi. Sada kada je imao alat, on i drugi dečaci na otvorenom počeli su da prave planove za utvrdu u njihovom malom skrivenom mestu u šumi. Roditelji drugih dečaka su svojim sinovima poverili nekoliko alata — sekiru, testeru, čekić i eksere — i oni su izgradili svoju malu tvrđavu u šumi. Beskonačno delo u toku, tvrđava na drvetu je evoluirala uglavnom zahvaljujući alatima i materijalima koje su tražili, primili i pozajmili.

Što se tiče džepnog noža, kada nije u upotrebi ili na dnu džepa njegovih pantalona, on ostaje bezbedno izložen u njegovoj spavaćoj sobi, znak nezavisnosti i domišljatosti. Mislim da je, generalno, samo ponosan što ima pristup moćnom malom alatu. I na to sam takođe ponosna. S vremena na vreme, moj sin i dalje traži mobilni telefon. Znamo da dolazi vreme kada ćemo na kraju pristati, ali želimo da donesemo pravu odluku u pravo vreme.

Za sada, međutim, zajedno sa njegovim ogrebotinama, osipom od otrovnog bršljena i možda nekoliko šavova, mislim da ću potpuno uživati u ovoj avanturi na otvorenom, učiniti sve što mogu da podržim tu naviku i nastaviti da odbijam konačnu presudu o pametnom telefonu za što je moguće kasnije.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO

Koliko je važna podrška roditelja, video koji je raznežio svet TikTok/dailyhumanmotivation