Ukoliko igračka uspeva da motiviše dete, ako je edukativna i zabavna, tada su i znanja koja dete stiče dugotrajnija, zato što su deo njegovog ličnog iskustva. Međutim, nisu sve igračke iste. Pronaći upravo takvu koja podstiče razvoj i motiviše dete, ponekad nije lako, posebno kada je tržište prosto preplavljeno igračkama.

Kako izabrati dobru igračku

Dobra igračka treba da ima sledeće karakteristike:


● Prilagođena je detetovom uzrastu
Igračka za mlađi uzrast neće biti motivaciona za dete, a ona namenjena starijem uzrastu - može delovati obeshrabrujuće ako dete ne uspe da je savlada u svom uzrastu
● Napravljena je od neškodljivih, prirodnih materijala
● Bezbedna je (bez sitnijih delova u mlađem uzrastu)
● Edukativna je, zabavna i kreativna, to jest omogućava igranje više igara

Možda ovi kriterijumi deluju zahtevno. Ipak, dobre igračke postoje, a uopšte ne moraju da budu skupe da bi bile interesantne, omiljene. Naprotiv. Deca predškolskog i nižeškolskog uzrasta nemaju razvijenu svest o materijalnoj vrednosti. Osim toga, kada kupite izrazito skupu igračku, verovatno ćete stalno opominjati dete da je ne razbije i time mu, nesvesno, kvariti igru. Nema razloga ni da ga pretrpavate igračkama - jer, što ih ima više, teže će uspevati da se koncentriše, neće iskoristiti sve prednosti neke "pojedinačne" igračke, više će se žaliti da mu je dosadno.

dobra-igracka

Detetov izbor

Ponekad roditelji pokušavaju da utiču na izbor igračke svog deteta, jer su uvereni da je detetov izbor isključivo pod uticajem vršnjaka. Ipak, ovakav roditeljski stav je samo delimično opravdan. Naime, ono što je lepa ili zabavna igračka za vas - ne mora biti zanimljiva i za vaše dete. Ono ima svoje kriterijume, pa pri izboru igračke upravo dečje kriterijume treba poštovati. Uostalom, tom će se igračkom igrati ono, a ne vi. Konačno, između deteta i njegove omiljene igračke (najčešće lutke) se često uspostavlja "tajna veza", koja je odraslima nejasna.

Takođe, detetovo insistiranje da poseduje određene igračke zbog toga što je to popularno u njegovoj vršnjačkoj grupi, kod roditelja često izaziva otpor. Ipak, ukoliko nisu u pitanju drastični primeri, radije dozvolite detetu da "iživi" ovu svoju potrebu, jer je ona isprepletena sa potrebom da bude deo svog društva, da se oseća prihvaćeno, da i na taj način pokaže kako su njegova interesovanja slična kao kod njegovih drugara.

Roditelji su uzori

Fenomen identifikacije dece sa igračkama postoji. Ipak, nema dokaza da se pojedine negativne osobine razvijaju zahvaljujući igranju sa neadekvatnim igračkama. Zato, ne krivite igračke za ponašanje svoje dece. Glavni uzori im nisu lutke, već vi, roditelji. Zato, ukoliko nekim detetovim ponašanjem niste zadovoljni, prvo razmislite da li je to ponašanje videlo od vas, to jest kako se vi ponašate prema njemu. Poruke koje mu šaljete, očekivanja koja imate, kao i vaš sopstveni model ponašanja i vaši kriterijumi vrednosti - daleko su opasniji okidači za dečja neprihvatljiva ponašanja, nego što to mogu biti igračke. Odnosno, identifikacija sa igračkama je trenutna, prolazna faza u razvoju deteta, ali ono što nauči od vas, ostaje trajno i duboko utemeljeno.

Konačno, ne zaboravite: nijedna igračka nema svoj puni značaj ako dete nema i odgovarajućeg saigrača. Posebno u predškolskom uzrastu - bez vas, kao saigrača, ni najzanimljivja igračka neće biti dovoljno zanimljiva, ni najbolja dovoljno dobra. Igrajte se zajedno, jer time poboljšavate vaše odnose, a motivišući dete da se igra edukativnim, zabavnim i kreativnim igračkama - višestruko podstičete njegov razvoj.

Jelena Holcer, pedagog