Ponekad deca ono što imaju roditeljima kažu direktno, a ponekad morate da se potrudite da biste shvatili šta je dete želelo da vam poruči. Dok mala deca ne vladaju dovoljno rečima da bi rekla ono što žele, tinejdžeri, recimo, umeju da budu anksiozni kada mami i tati treba da kažu nešto što je za njih lično, intimno.
Ne možete uvek za sve imati unapred spreman odgovor i prikladnu reakciju, ali nije zgoreg da pročitate šta kažu stručnjaci za mentalno zdravlje – koje izjave deteta nikad ne treba da ignorišete.
Negativne izjave o sebi
Dete koje ne voli sebe i ima nisko samopouzdanje može da kaže stvari poput:
- Mrzim sebe.
- Mrzim svoje telo.
- Glup/a sam.
- Usamljen/a sam.
- Ne želim da idem u školu.
Ukoliko dete ima problem sa anksioznošću ili je pod stresom, može reči nešto neodređeno, poput:
- Plašim se.
- Zabrinut/a sam.
Teško je razlikovati neke uobičajene tinejdžerske faze od ozbiljnijih problema, zato je važno da obratite pažnju na dete i pokušate da dobijete više informacija.
"Ohrabrila bih roditelje da pokušaju da saznaju šta je uzrok stresa", rekla je za huffpost.com terapeutkinja Činvej Vilijams. Ona je dodala da roditelji ponekad izjavu deteta "usamljen/a sam" poistovećuju sa "dosadno mi je", ali da to dvoje imaju različita značenja.
Viljams savetuje roditeljiam da pitaju dete nakon ovakvih izjava da li može da im kaže nešto više o tome, kako bi utvrdili da li mu nedostaje neki određen prijatelj ili je uopšteno usamljeno. Drugi savet je da mališanu ispričate neku svoju životnu situaciju kada ste se osećali usamljeno (ili kako se već vaše dete oseća), a onda ga upitate: "Da li se i ti tako osećaš? Reci mi više o tome".
Psiholog Elizabet Kejn podseća da nešto što odraslima deluje potpuno beznačajno, za decu može da ima veliki značaj. Svakako, ističe da je važno da ga saslušate, kako bi ono znalo da uvek može da vam se obrati, šta god da je u pitanju.
"Ako dete ima neki neobičan ili samokritičan komentar, a vi niste sigurni da li to treba da vas brine, najbolji prvi korak je pojašnjenje", kaže ona, dodajući da vam mališan možda neće reći ništa detaljnije dok ga ne pitate.
Izjave o samopovređivanju
Sigurno ne biste ignorisali ovakve izjave svog deteta, ali roditelji često ne znaju kako da reaguju kada mališan kaže nešto poput:
- Želim da umrem.
- Ne želim da bude ovde.
- Nemam razloga da živim.
- Voleo/la bih da se nikad nisam rodio/la.
- Svima bi bilo bolje bez mene.
- Pitam se koliko bi ljudi došlo na moju sahranu?
Ovo poslednje, primećuje terapeutkinja Vilijams, tinejdžeri mogu da kažu i sa smeškom na licu, što roditelje zbunjuje. Osim toga, dete može da kaže i da "mrzi svoj život" usled nekog trenutnog problema ili stresne situacije koju ima. Morate da postavljate pitanja i saznate više o tome koliko je ozbiljna situacija.
"Možda vam dete neće direktno reći da želi da povredi sebe, već će izjaviti, recimo: ’Voleo/la bih da ne moram da se nosim sa ovim’ ili ’Mojim prijateljima bi bilo bolje bez mene’", ističe Kejn. U ovim situacijama je važno ohrabriti ih da pojasne svoje izjave, pitanjima poput: "Kako to misliš?", "Zašto to kažeš?" ili "Možeš li da mi kažeš više o tome?".
Drugi znaci da dete ima nešto o čemu treba da razgovara
Naravno, neće dete svaki put dati verbalni znak da treba o nečemu da razgovarate. Posebno kod mlađe dece, osećanja anksioznosti ili stresa se mogu manifestovati fizičkim simptomima, poput bolova u stomaku. Takođe, mlađe dete može pokazivati izraženiju želju da više bude sa mamom ili tatom, a može se javiti i regresija na prethodna ponašanja, poput mokrenja u krevet ili sisanja palca.
Kod nešto starije dece mogu se javiti "značajne promene raspoloženja, smanjen nivo energije ili povučenost, promene u navikama u spavanju ili ishrani, smišljanje izgovora koji nemaju smisla, izbegavanje stvari u kojima inače uživaju, iznenadno oklevanje u vezi sa uobičajenim aktivnostima", istakla je Kejn.
Ona ističe da niko bolje od vas ne poznaje vaše dete, te da verujete svom instinktu.
Kako da reagujete kada dete kaže nešto što vas zabrine
Stručnjaci savetuju da ostanete smireni, iako to uopšte nije jednostavno, naravno. Takođe, dajte im do znanja da ih razumete, da pridajete značaja njihovim osećanjima. Postavljajte im otvorena pitanja koja će vam pomoći da saznate više o tome što muči mališana i ne zaboravite da se zahvalite detetu što vam je reklo o svojim problemima – to će ih ohrabriti da i ubuduće mogu da vam se obrate kada ih nešto muči.
Na kraju, razmotrite koji su vam sledeći koraci. U zavisnosti od situacije, možda će biti potrebno da o problemu porazgovarate ponovo za nekoliko dana, ili će biti potrebno da reagujete odmah. Svakako, ako je u pitanju ozbiljniji problem ili prosto niste sigurni kako da posavetujete dete, kako da reagujete, uvek je najbolje da se posavetujete sa stručnjakom.
BONUS VIDEO:
(Yumama/N. Z.)