Kao majka malog deteta, devojčice od dve i po godine, u poslednjih nekoliko meseci bezbroj puta sam se zapitala kada smo kao društvo postali toliko opsednuti pelenama, odnosno skidanjem pelena. Gde god se okrenem, i poznanici i oni koji ne znam, pitaju me isto: "Koliko ona sada ima?". "Dve i po godine", odgovaram. "I još nosi pelene?". "Još", samo kratko kažem.
Jedna od nedavnih situacija bila je baš u prodavnici gde sam sa ćerkicom ušla da kupimo pelene. "Jesu li ove pelene za tebe?", upitala ju je prodavačica, moja ćerka postiđeno ćuti. "Ma, sigurno ćeš ti sad da ih skineš, ti si velika devojčica".
Ljudi jednostavno vole da zabadaju nos gde im nije mesto, naročito kada je u pitanju odgajanje dece - e, tu su svi stručnjaci, ali isključivo za tuđu decu! Htela sam milion puta da im odgovorim da smo pre dva meseca pokušali da skinemo pelene, i to ne zato što "društvo tako kaže", nego zato što mi je delovalo da je moje dete spremno za to. Već mesecima unazad vrlo je svesna svojih fizioloških potreba i kaže mi kada piški ili kaki i mislila sam da je to to, a plus je i sama ponekad tražila da sedne na nošu i tu piški. Kako sam se samo prevarila kad sam pomislila da će sve to da ide glatko!
Neuspeli pokušaj i mnogo stresa
Tog dana obukli smo gaćice ujutru, lepo sam joj objasnila da treba da nam kaže kada joj se piški ili kaki, pokazala gde je noša, objasnila joj da tu sedne. Međutim, već negde do podneva upiškila se u gaće sedam puta, ali nekako smo izgurali taj dan. Sutradan je situacija bila ista, plus nije kakila ni prethodni ni taj dan, što je neuobičajeno za nju. Onda sam shvatila da joj se kaki po pokretima koje je pravila, ali je trpela ceo dan. Nekako sam je ubedila da to obavi na noši, a onda je usledila agonija - moja ćerka se okrenula i videla svoj "uradak" u noši i počela da vrišti: "Skloni to, neću da vidim, skloni" i da se baca po podu. Pokušavala sam da je utešim, da joj objasnim da je sve to normalno, ali uzalud. Nekako sam je umirila i otišli smo na kupanje, a moja ćerka je - što nije bio prvi put toga dana - govorila da joj se piški, ali da ne želi da piški.
Bila sam očajna i odlučila sam da joj vratim pelene, pa da za neki mesec pokušamo opet jer nisam želela da je maltretiram, a i pročitala sam i čula od mnogih roditelja, pa i pedijatara, priče da su deca koja su "naterana" na skidanje pelena, a za to nisu bila spremna, kasnije imala problema sa zatvorom. Možda ipak nije spremna?
Moj očaj nije bio posledica toga što moje dete nije skinulo pelene, nisam to doživela kao neku tragediju, već mi je bilo žao što je ona to doživela tako stresno, dovoljno stresno da trpi kada joj se kaki. I tako su prolazili dani, moja ćerka bi ponekad tražila sama da obuče gaćice, ali samo na kratko i onda bi rekla: "Obuci mi sada pelenu". Tako smo i radili, nisam želela da bilo šta forsiram, i jednostavno sam se vodila time da će u nekom trenutku biti spremna, a do tada samo treba da budemo strpljivi.
Pokušaj broj dva - totalni preokret
I tako, dva meseca kasnije, moja ćerka ustaje ujutru i kaže: "Mama, hajde da obučemo gaćice". Pristajem, naravno, ali sam pomislila da će opet za nekih pola sata tražiti pelenu. Međutim, shvatila sam da se nešto promenilo kada me je kasnije, kad smo krenuli u šetnju, pitala: "Mogu li da nosim gaćice i napolju?". I tako je, potpuno neplanirano, to bio dan kada smo zaista skinuli pelene.
Tog jutra moja ćerka upiškila se jednom, inače je svaki put uredno odlazila do noše i obavljala nuždu, uz insistiranje da se sama svuče i obuče, jer je inače u periodu kada želi da sve radi sama i da bude samostalna. Dan je protekao bez problema po pitanju korišćenja noše, najnormalnije je kakila, pa je čak i tražila da sama ide da to prospe u WC šolju.
Sutradan se jednom upiškila tokom dana, rekavši: "Mama, ja ću sada da piškim na pod", što je i uradila, a zatim sam joj smireno objasnila da je to bez veze i da ne treba tako da radimo i prljamo pod, već da treba da koristi nošu. I to je bilo to, prošlo je već 10-15 dana od tada, svaki put je na vreme tražila nošu.
Gde sam pogrešila
Naravno, sve to me je navelo da razmišljam o tome po čemu se naš prvi, neuspeli pokušaj skidanja pelena, razlikuje od drugog, kada smo brzo i lako uspeli da se naviknemo na nošu? Iz ovog ugla, mislim da sam pogrešila u dve stvari: prvo, kada smo imali prvi pokušaj, prethodnog dana smo se vratili sa mora i moguće je da za nju to bilo previše promena odjednom. Drugo, i možda ključno - moj stav. Kada smo prvi put pokušali, mislim da sam i ja negde bila mnogo nervoznija, pod stresom, dok sam ovaj put svemu tome prišla mnogo laganije, sa stavom "ako ide, ide, ako ne, vratićemo pelene".
Samim tim što sam prvi put bila pod stresom, često sam je zapitkivala "je l' ti se piški?", želeći da je zapravo opomenem da treba da sedne na nošu, ali je njoj to verovatno stvorilo veliki pritisak (pa, ni nama ne bi bilo lepo da nas neko svakih sat vremena pita "Hoćeš da piškiš?", zar ne?!)
Sumirajući svoje greške, onima kojima ovaj "poduhvat" tek predstoji, želim da poručim - imajte dosta strpljenja, ne grdite dete kada se upiški ili ukaki u gaćice, i pratite signale da li je vaše dete uopšte spremno za to. Jer, ako nije, samo ćete napraviti stres i sebi i njemu. I ne dozvolite da vas komentari "on/a još nosi pelene?" ubrzaju u toj odluci da je vreme za skidanje pelena jer "Slavica" tako kaže. Uostalom, niko još (kada govorimo o deci urednog razvoja) nije krenuo u prvi razred s pelenom - dakle, skinuće je u nekom trenutku, kada je ono spremno za to. I, na kraju krajeva, ne odnosi se to samo na skidanje pelena...
BONUS VIDEO:
