Mnogi roditelji muku muče sa svojim malim izbirljivcima kod kuće koji, kako se čini, ništa neće da jedu. Mame i tate se na sve moguće načine trude da dete ipak pojede ono što mu daju, a ono kao da sve više odbija, pa onda roditelji ponekad počnu da sumnjaju u sebe i svoj način vaspitanja, da se preispituju gde i u čemu greše...
Ako vam je ta situacija poznata, nemojte previše da se grizete jer, kako je pokazala nova velika studija objavljena u Žurnalu dečje psihologije i psihijatrije, roditelji nisu krivi za to što su mališani izbirljivi. Kako se ispostavilo, to ima više veze sa genetikom, tako da neka deca prosto imaju genetske predispozicije da budu izbirljiva.
Uglavnom kriva genetika
Britanska studija je poredila navike u ishrani identičnih i neidentičnih blizanaca od 16 meseci do 13 godina, kako bi utvrdili koliko na izbirljivost utiče genetika, a koliko okruženje.
Roditelji 2.400 identičnih i neidentičnih blizanaca odgovarali su na pitanja o ishrani i izbirljivosti, kao i preferencijama u ishrani mališana kada su bili starosti 16 meseci, tri godine, pet, sedam i 13 godina.
Fokusirali su se na izbirljivost, koju naučnici opisuju kao tendenciju da dete jede samo određene namirnice, zbog teksture ili ukusa, kao i da odbija da proba novu hranu.
Stručnjaci su utvrdili da su jednojajčani blizanci mnogo sličniji po pitanju izbirljivosti u ishrani, nego dvojajčani blizanci, iz čega izvode zaključak da genetika ima važnu ulogu u tome.
Ipak, naučnici napominju da strategije poput nuđenja raznolike hrane i dalje mogu da budu od pomoći i da smanje izbirljivost, naročito u ranom detinjstvu.
Bihejvioralna genetičarka dr Zejnep Naz, vodeća autorka studije, istakla je nadu da će ovo otkriće "pomoći da roditelji ne osećaju krivicu i stid", dodajući da iako je izbirljivost kod dece relativno česta, "i dalje je izvor anksioznosti za roditelje", preneo je everymum.ie.
Najizraženija izbirljivost oko sedme godine
Naučnici su istraživali o izbirljivosti među mališanima, pa su tako otkrili da ovaj "problem" opstaje do rane adolescencije, a najizraženiji je oko sedme godine života.
Takođe, utvrdili su da uticaj genetike raste s godinama, te da se između treće i 13. godine penje do 74 odsto.
Faktori poput toga koja se hrana jede porodično u kući, i dalje su veoma značajni, posebno za malu decu. Međutim, kako dete raste, uticaj okoline izvan kuće postaje relevantniji.
Ipak, autori studije ističu da genetika nije sudbina, te da roditelji i dalje treba da nastave da nude detetu raznoliku hranu, kao i da mu iznova nude namirnice koje je ranije već odbijalo da jede. Takođe, preporuka je da kad god imaju priliku sede sa detetom i jedu zajedno, ali i da se ne nerviraju previše zbog izbirljivosti u ishrani.
BONUS VIDEO: