Ova psihološkinja se ne slaže sa grubim stavovima, a njeni razlozi su sledeći:
Bebe nisu manipulatori
Bebe plaču sa razlogom i prestaju da plaču kada ih uzmemo iz biološkiH razloga. Vaša beba ne pokušava da vas prevari.
U poređenju sa odraslima, bebe i deca imaju slabo razvijen neokorteks. Neokorteks je deo mozga odgovoran za racionalno razmišljanje i analizu, kao i kontrolu emocionalnih reakcija, što znači da bebe ne poseduju veštine manipulacije.
Jedini pravi način za stvaranje samokontrole kod novorođenčeta je da odgovorimo na njegove potrebe. Kako mozak sazreva, bebi će postajati jasno da su roditelji uvek tu kada plače i da ne mora da brine jer će to biti tako zauvek.
Bebama je potrebna blizina
Beba i majka devet meseci žive kao jedno. Beba zbog toga, i kada se rodi, reaguje na sve majčine emocije, glas, čak i dnevne navike, tako da je gotovo nemoguće da kada se rodi, odjednom više ne treba majku i njeno prisustvo. Beba plače jer nema drugi način da vas dozove i komunicira sa vama, a ne zato što je tvrdoglava ili se inati. Bebu smiruje dodir, blizina majčinih grudi i miris kože. Bebe nisu manipulatori, bebe su samo bebe.
Mediji i okruženje su glavni uzročnici ideje o deci koja su mirna i sama se noću uspavljuju. Međutim, takvo nešto nikada nećete zaključiti ako se bavite naukom. Nauke poput antropologije i psihologije mogu samo potvrditi da bebin plač nije samo normalan, već je i instinktivni zaštitni mehanizam koji im pomaže da prežive.
Stvara se kontraefekat
Između ostalog, bebe nemaju osećaj za vreme, ne znaju za 'dnevni red' i ne pokušavaju ništa namerno da vam otežaju. U prvih šest ili sedam meseci bebe imaju samo potrebe, a ne znaju kako da ih kontrolišu, tako da su one same 'žrtve' tih potreba, a ne roditelji.
Naučno je dokazano da kada bebu ostavimo da plače duže vreme, kod nje se luči veći nivo hormona kortizola koji može imati dugoročne posledice, manifestujući se kasnije u životu. Dakle, ukoliko je ostavimo da plače, beba neće naučiti da se umiri sama, nego će naučiti da oni koji treba da brinu o njoj s ljubavlju - nisu tu.
Reč nauke
Džon Bovlbi bio je psihoanalitičar koji je formulisao teoriju koja podržava činjenicu da deca dolaze na svet sa urođenom potrebom da ostvaruju povezanost sa roditeljima kako bi preživela. U osnovi ove teorije stoji da se bebe rađaju sa osnovnom potrebom da pronađu sigurnost u vezi sa majkom, a ta sigurna veza čini njihovu bazu za dalje istraživanje sveta.
Kako bi kasnije u životu bili sposobni da se odvajaju od roditelja, veoma je važno da prvo steknu sigurnost u njih. A kako da beba stekne sigurnost u roditelje ako je oni ostavljaju da plače i da se sama nosi sa svojim 'problemom'? Odgovor je da ona jednostavno ne može da stekne sigurnost. Ovakvi stavovi idu protiv prirode i stvaraju stres za bebu, ali i za majku koja oseća da treba da uzme svoje dete, ali to ne radi jer joj je neko tako rekao.
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO