Jedna mama opisala je svoje iskustvo iz lekarske čekaonice, kada je rešila da se zauzme za svoju bebu i prekine neprijatne komentare.
“Sedim sa bebom u čekaonici poznatog pedijatra. Obično je tih kada izađemo iz kuće, ali danas je malo nervozan. Znam da želi da bude nahranjen, ali doktor može da nas pozove bilo kada, tako da ovo nije pravo vreme za njegovo hranjenje. Pokušavam da ga smirim dok se molim da poseta brzo prođe kako bih mogla da ga nahranim. Dok sam u ovoj dilemi da li da ga hranim ili ne, zapela sam za oko jednoj gospođi koja stalno bulji u nas, zapravo u moju bebu. Već sam videla ovaj pogled i znala sam da će, ako joj uzvratim pogled, početi da ispituje. I očigledno nisam bila raspoložena za razgovor. Izbegavala sam je ali je to nije sprečilo da pogleda i na kraju, kada nije mogla da odoli, pozvala me je glasno i pitala zašto je moja beba tako mala i koliko ima godina.
Nisu je svi čuli, ali malo ko jeste, a nažalost i oni koji su čuli počeli su da me gledaju očekujući odgovor. Iskreno, htela sam da odvratim, ali nisam mogla ništa da kažem. Pa sam ljubazno odgovorila da ima 3 meseca i da je prerano rođen. Zato izgleda sićušan. Htela sam da izbegnem dalji razgovor, pa sam se ponovo zaokupila svojom bebom. Ali ta dama nije mogla da prestane da bulji. Zatim je došla i sela pored mene i pitala za težinu moje bebe dok je zurila u njega. Bila sam iznenađena njenim ponašanjem i pitala sam zašto želi da zna? Ležerno je rekla da je radoznala jer izgleda sićušno. Sada sam izgubila hladnokrvnost i ljubazno, ali čvrsto je zamolila da gleda svoja posla. Bila je malo povučena, ali je prekinula dalja pitanja jer nije očekivala takav odgovor. I drugi koji su ranije zurili u mene počeli su da bulje u nju. Tiho se vratila na svoje mesto.
Ovo nije bilo prvi put. Ljudi bulje u nas i bez pitanja počinju da daju savete kako da poboljšam težinu deteta, dele priče o sličnoj deci koju poznaju ili daju uveravanja da će sve biti u redu. Iskreno, ne treba mi ničiji savet osim doktora i apsolutno nikakvo saučešće. Zato obično izbegavam takve ljude jer ako dugo razgovaram sa njima, na kraju osećam krivicu ili sažaljenje, što nije zdravo ni za mene ni za moju bebu.
Ali po prvi put danas, nisam se osećala loše kada me je ispitivala. Umesto toga, osećala sam se dobro što sam uspela da je ućutkam. To me je navelo da shvatim da kada izbegavam pogled ljudi, nesvesno im dajem dozvolu da bulje, ali ako ih tako odlučno suočim, mogu potpuno da ih ućutkam.
Ne znam sve o roditeljstvu. Definitivno mi treba savet ljudi i njihova podrška i pitam ih kada je potrebno. O situaciji razgovaram i sa drugim roditeljima. To mi pomaže da se brinem o svom detetu na bolji način. Ali mogu reći kada neko iskreno želi da pomogne, a kada samo želi da zna da bi mogao da ogovara. Svaka pomoć je prihvatljiva, ali moje dete nije trač. U stvari, ničije dete nije materijal za tračeve. Dakle, ljudi treba razumno da reaguju u javnosti ako govore o nečijem detetu.”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO