'Ako je to taj bol, porodiću se još deset puta': Ovo je priča mame Jasmine sa 'hepi endom'

Kada sam došla do toga da mi menstruacija kasni sedam dana, shvatila sam šta mi je činiti. Posle više od sedam meseci pokušavanja, puna optimizma otišla sam u apoteku. U stvari, nije to bio optimizam, već neki unutrašnji glas koji mi je govorio da mi samo treba to parče plastike kao potvrda da ćemo za devet meseci imati bebu.

Sa druge strane, nikakvih nus pojava trudnoće nije bilo. Niti mučnine, vrtoglavice, pospanosti. Ništa. Ja sam bila jedna aktivna trudnica do poslednjeg dana trudnoće. Vozila sam auto, šetala se, išla na sva mesta na kojim nije bilo rizika od zaraze ovim virusom. Ugojila sam se 12 kg, nigde tragova da sam trudna. Nešto malo stomaka sam imala, a sa leđa se i ne primećuje da sam trudnica.

Termin 19.09.2020.

Do 19.08.2020.  trudnoća je bila kao tren. Ali posle ulaska u deveti mesec, mislila sam da ću zauvek ostati trudna.

12.09. Oko 5 ujutru probudi me neki bol u stomaku. Naduvena kao balon. Ustanem ja, pređem u dnevni, malo zaspim, malo me probudi bol. Tako sam se mučila do nekih 10, pa probudih muža, ne volim sama da pijem kafu. Jos uvek nisam imala pojma šta me čeka. Njemu se žalim kako mi se nadima stomak, ne znam od cega. A on, mrtav hladan, kaže: "Kakvo nadimanje, ti ćes danas da se porodiš. "

Ma kakav porođaj, ovo ne boli mnogo. Ako je ovo taj bol, porodiću se deset puta. I tako, kako je vreme odmicalo, bol je bio malo jači i sve učestaliji. Oko 17 h moj muž uzima papir i olovku i počinje da beleži. Na svakih petnaestak minuta po pola minuta kontrakcije, pa na deset minuta jedan minut kontrakcije, dok nismo dosli na tri minuta po minut kontrakcije.

3 minuta jedem, 1 minut koncentracija na disanje. 3 min se tuširam, 1 minut disanje, nastavljam tuširanje, disanje. Pakujem stvari za porodilište, disanje. Nije toliko strašan bol kako sam zamišljala. Na kraju kažem mužu da mi skuva kafu, jer će mi to biti poslednja koju ću na miru popiti, pa bar za narednih deset godina. U porodilište krećem sa mužem i bratom, ubeđena da su kontrakcije lažne i da se ja sa njima vraćam kući.

Posle prijema u ambulantu i pregleda, oni meni kažu da se presvučem u pidžamu i idem na pripreme. Eee, tu sam bila svesna da kući neću doći sama.
Odradiše oni meni pripreme, CTG, sve uredno, slabije kontrakcije, 3 prsta otvorena. Lezem u salu oko 21 h,  priključuju mi indukciju, smenjuju se babice, lekari, slabo se otvaram, buše mi vodenjak. Boli me, šetala bih se, ali ne mogu. Ustanem pored kreveta, s noge na nogu, boli, govorim sebi izdrži, proći će i ovo. Oko 23 h ležem na krevet, opet me pregledaju i kažu samo što nije počelo. Šta počelo, meni počelo pre 18 h. Osećam naglu potrebu da idem u toalet, o čemu ih obaveštavam, ali mi objašnjavaju da su to u stvari naponi (Nisam znala, prvi mi je put. Za ubuduće ću znati).

I onda kratak kurs doktora, pomno ga slušam, spremna da uradim sve kako kaže da se ovo što pre završi. Kad osetiš kontakciju, udahni najdublje što možeš i guraj. Ali guraj stomakom, ne obrazima. Doktor mi hvata jednu nogu, babica drugu, kontrakcija kreće. Ja hvatam njih za ruke, udišem i guram koliko imam snage. Pomolila se glavica, ajmo opet tako. Opet udišem i guram, vidim bebu koja je izašla do struka i izdahnem skroz. Nemoj sada da prestaješ, ajmo još jednom tako. Trgnem se i ponavljam treći put isto. Na pola daha, u 23 i 2 minuta ona je bila ispod mene i plakala. U nekom trenutku su me i secnuli da se ne pocepam, al iskreno, nemam pojma u kom. Sve je u redu, kažu, ocena 9. Stavljaju mi je na grudi i vreme staje. Naredna dva sata ležim u sali, ona leži pored mene i spava. Zaspala bih i ja, al mi ne daju.

Vode me u sobu, u hodniku su mi i muž, roditelji, brat, drugarice. Plakala bih, smejala se, vrištala od sreće. Sve je bilo gotovo i u najboljem redu. Uveli su nas u sobu, ja sam se istuširala, stavila bebu da sisa, ona je zaspala, ja sam zaspala. Ništa me više boleleo nije, kao da me ništa nije ni bolelo. To veče sam se odmorila i naspavala. Jedino mi je bilo čudno što mi se više ništa ne mrda u stomaku. Al onda provučem ruku kroz rešetkice na krevecu, uhvatim je za rukicu, ona se mrdne i ja nastavim mirno da spavam.

Mama Jasmina

Pročitajte i...

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.