Porodila sam se 05.06.2020. prirodnim putem. Htela bih da podelim svoje iskustvo sa vama. 

Vodenjak mi je pukao tog jutra oko 6:00. Osetila sam jak menstrulni bol i samo toplinu od vode. Vodenjak je polako curkao, otišli smo u bolnicu i porodila se u 19:30.

Inače nisam dobila nikakvu indukciju, otvaranje je išlo prirodno. Najpre sam imala kontrakcije na pola sata, a onda sve učestalije. Oko 18 h prebacili su me u porodilište. Najače kontrakcije su krenule oko 18:30, osećaj da se svaka kost odvaja od vas i da nemate snage. Inače nisam vikala niti dramila, a bolovi su bili nepodnosljivi. Čuvala sam snagu za porođaj.

Kada je došla doktorka oko 19 h i pregledala me, rekla je: "Brzo u salu, vidi se glavica". Sam čin porođaja je prošao jako brzo, hvala Bogu. 

Nekoliko napona i bebica je izašla, zaplakala, i to je bio najbolniji i najsrećniji trenutak. 

Rođeni smo sa 2 780 grama, a sad imamo skoro dva meseca i 4 900 grama.

U porodilištu je pakao, posteljina koja se ne menja danima, osoblje koje ne želi da saradjuje sa vama, pored svega toga vi imate ranu, malu bebicu koja je gladna, a ne zna da povuče. Moja nije imala snage, mleko mi je stalno nadolazilo, i morala sam da se izmlazavam. Srećom, bile su i neke dobre babice u porodilištu koje su imale strpljenja i pomogle mi oko mleka, izmuzavanja i dojenja. 

Beba se nagutala plodove vode, tako da je bila na infuzijici 48 sati. Bljuckala je neprestano i odbijala dohranu, tako da sam ja na svaka dva sata nosila mleko i izmuzavala se pumpicom. I kada mislite da nemate snage i da više ne možete, e tad kreće najveća borba. 

Povezane vestiVaša priča'Ako imaš vezu za ginekologiju, nemaš je za neonatologiju' - iskustvo jedne mame posle porođaja

Trenutak najveće sreće jeste kada smo stigli kući, u svoj dom gde su nas svi željno iščekivali, puni ljubavi. Taj dan je meni ostao urezan, ta toplina doma, zagrljaj najmiliji, ručak koji nije bolnički pasulj, dali su mi jos vise snage da uživam u mom prvom majčinstvu. Plakala sam, ne od tuge, već od sreće što sam konačno na sigurnom sa najvoljenijim bićem - našim Despotom. 

Nakon toga, prvih 40 dana bilo je i lako i teško.

Svi su bili tu kao podrška, a najviše moj suprug koji je stalno pričao sa mnom i čiji zagrljaj mi je davao vetar u ledja da mi možemo to. 

Sada kada imamo malo više od dva meseca sve je lakše, razumemo se, beba već prepoznaje sve, počinje da guče, smeje se, zapaža okolinu. Svaki trenutak je dragocen i blagosloven. 

Eto, to je moje iskustvo. Nije da sam zaboravila sve, ali to je ipak daleko iza mene, ne želim da bilo šta kvari moju najlepšu ulogu majke. 

I za kraj samo da dodam - sve je prolazno, svaki problem je rešiv, sve potiče iz naše glave. Kakve su ti misli takav ti je život. A život je kratak, treba uživati u svakom trenutku, svaki novi dan je novi početak. 

Mama Valentina

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.