Na trenutak zatvorim oči, ili ih i ne zatvorim, i opet sam mala, držim tatu za ruku i šetamo Smederevskom tvrđavom. Imam nove plave cipele sa tri cirkona napred i žalim mu se kako mi mama brani da "vučem noge dok hodam po betonu" dok sam u njima i gulim ih. On mi kaže: "Vuci ih slobodno."

Ja sam presrećna.

Opet smo u Solunu, poslednji dan letovanja, kupili su mi prelepe letnje cipele. Ja sam na zadnjem sedištu, sama, ali presrećna što sam sa njima. Razgovaram sa izmišljenim prijateljima, hvalim se za cipele, dok se sa radija čuje grčka muzika. Mučim se da ponovim i zapamtim refren, i ne sanjam da ću jednog dana sa velikom lakoćom i ljubavlju da ponavljam reči na tom jeziku. Diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti - da će baš to da mi piše na diplomi, na najveću sreću moga tate.

Zatvorim oči, i opet mu javljam telefonom da čekam bebu. Znam tačno sa kog mesta ga zovem, s pauze na poslu. Kaže mi: "Misliš da ja to nisam primetio? Kako se paziš kad sedaš i ustaješ?" To je nešto što je samo on mogao da primeti, verovatno.

Povezane vestiVaša priča'Dok sam se okrenula, ti se uspinješ na prste da poljubiš tatu' - emotivna priča mame Aleksandre o ćerkinom odrastanju

U sledećem trenutku me čeka ispred muzičke škole. Čeka da završim ispit iz klavira. Zatičem ga da razgovara sa direktorom muzičke škole, čuvenim Skenderom i jednom gradskom lutalicom, sa obojicom ravnopravno, i obojica se smeju, obojica presrećni što su u njegovom društvu.

Naravno, ne moram ni da mu kažem da sam dobila peticu, on to zna.

Na trenutak, mislim da shvatam koliko mi otac nedostaje, a u stvari nemam pojma.

Onda vidim svoju ćerku i naručju njenog tate. Vidim sa koliko ga ljubavi gleda i kako joj govori neke stvari i uči nečemu što samo od tate može da se nauči... Vidim da oni stvaraju isto tako lepe i posebne uspomene. Vidim i znam da će i on jednog dana imati posebno mesto u njenom srcu i mislima. Tačnije, vidim da ga ima već sada.

Mama Aleksandra Rajković Ristić