Da li smo previše strogi ili previše ugađamo deci? Stav profesorke i majke đaka o uzrocima vršnjačkog nasilja

Blogerka poznatog hrvatskog portala Večernji.hr, profesorka nemačkog jezika i majka dvoje dece, u jednom od svojih blogova osvrnula se na problem vršnjačkog nasilja sa kojim Hrvatska, baš kao i Srbija, ima veliki problem.

Neefikasnost škola u suzbijanju vršnjačkog nasilja

Bojim se da je ovde u pitanju mentalitet specifične sredine u kojoj je još uvek vršnjačko nasilje tabu tema (kao što je donedavno i bilo nasilje nad ženama). U tom kontekstu su škole svoju titulu nulte tolerancije na nasilje shvatile kao imperativ i potrebu da se takav oblik ponašanja prikrije, umesto da se na svaki pokušaj njegove pojave reaguje brzo i aktivno, kako bi se suzbilo dalje pojavljivanje istog. Ovakvi nedefinisani i čudni uslovi deluju dvostruko loše.

Manipulišući direktorima koji nisu čvrstog karaktera, roditelji koriste pretnje i ucene kako bi zaštitili svoje agresivno dete i opravdali njegovo neprimereno ponašanje; dok se roditelji žrtve, suočeni sa pasivnošću škole kao institucije koja ne može da garantuje sigurnost njihovom detetu obraćaju medijima, nadležnim institucijama i sudovima.

Škole koje nisu sposobne da nasilje adekvatno sankcionišu šalju poruku kako je ono pod njihovim krovom dozvoljeno, te time postaju škole koje prećutno podstiču širenje vršnjačkog nasilja.

Dete je ogledalo roditeljskog ponašanja

Obrasce sopstvenog ponašanja dete uči posmatrajući i oponašajući svoje roditelje. Iako verovatno nikada nije bilo na tržištu prisutno toliko priručnika i knjiga o vaspitanju dece, pri čemu su autori pojedinih renomirani svetski pedagozi i psiholozi sa dugogodišnjim radnim iskustvom, kriza vaspitanja i u našoj zemlji dostiže vrhunac, pa se sa pravom pitamo postoji li uopšte više kućno vaspitanje.

Takođe sve više vaspitnih i prosvetnih radnika pokušava da pronikne u razloge zbog kojih smo upali u zamku obrnutih obiteljskih uloga u kojima roditelj gubi sposobnost svakog autoriteta, a dete postaje donositelj odluka i pre nego što prohoda i nauči prve reči.

Civilizacijski prelaz od tradicionalnog ka modernom kod nas se dogodio naglo, popraćen usto dodatnom traumom rata. U vrlo negativne i nesrećne okolnostima borbe za egzistencijalnu i materijalnu sigurnost većina ljudi odbacila je bez promišljanja sve ono što je bilo staro i tradicionalno kao loše, a prigrlila sve novo kao dobrodošlo i spasonosno.

U toj društvenoj metamorfozi odbačene su sve pretpostavke zdravog vaspitanja dece unutar porodice, a prihvaćeni trendovi sveobuhvatnih dečjih prava, i mišljenje kako vaspitanje više nije posao roditelja već institucija (prvenstveno vrtića pa onda i škola).

Zbog čega se roditelji ipak protive svakom pokušaju (pre)vaspitavanja njihove dece u školi?

Opet se vraćam na početnu premisu kako dete svoje modele ponašanja uči isključivo i najviše od roditelja. Roditelji koji praktikuju partnerski odnos (roditelj je detetu najbolji prijatelj, a ne autoritet) šalju u školu dete koje:

- nije naučeno da prihvata bilo kakav oblik autoriteta, te mu samim tim model učitelja postaje odbojan i neprihvatljiv

- nije naučeno da funkcioniše u grupi i prihvata interakciju, jer je naučeno da uvek bude u centru pažnje

- ne može da izdrži duže vreme bez izražavanja sopstvenih potreba, budući da nije upoznalo model odgođenog zadovoljstva (uvek je do sada sve bilo odmah i istog trena kada je poželelo).

Ovakva deca školu prihvataju jako teško, jer zbog zahteva i načina rada škole određeni obrasci njihovog ponašanja moraju da se menjaju. Bilo koji oblik prilagođavanja i uskraćivanja trenutnog zadovoljstva dete, koje se u školskom uzrastu prvi put susreće sa takvim modelom vaspitanja prihvata kao ogromnu frustraciju koja s vremenom u njemu izaziva ljutnju, bes, a na kraju rezultira i agresivnim ispadima.

Roditelj pak, koji svoje potomke ne doživljava kao decu koja uče i koja su u periodu kada je primereno na njih vaspitno delovati nego kao svoje jednakovredne partnere, na svaki neuspeh, bilo u učenju ili ponašanju svog deteta reaguju kao na sopstveni, i doživljavaju ga kao uvredu ili nepravdu protiv koje treba da se bore.

Svojim, neretko neugodnim i agresivnim intervencijama u rad vaspitnih i prosvetnih radnika ponovno pružaju svom detetu model ponašanja u kom su agresija i pretnje jedini način postizanja zadatog cilja. I tu se zatvara krug koji objašnjava i posledice nepostojanja kućnog vaspitanja dece, ali i neučinkovitosti vaspitno-obrazovnih ustanova u nameri da se bore sa svim vrstama neadekvatnih i neprimerenih oblika ponašanja, pa i vršnjačkim nasiljem.

U ovom kontekstu mi se čini zanimljivim spomenuti i način na koji Papa Franjo objašnjava tendenciju porasta nasilja u školama, a čije je obrazloženje izneo prošle godine u septembru prilikom susreta sa direktorima svetske mreže škola za panel "Scolas occurentes". Navodeći slučaj roditelja, koji umesto saradnje sa učiteljima zbog zasluženog ukora deteta, sudski gone nastavnike, rekao je da se rasturio "vaspitni savez" roditelja i učitelja, te se umesto njega stvara "sastav uzajamnih barikada".

Razlog ovakvog ponašanja roditelja leži u strahu svojstvenom porodicama sa iskustvima ekonomskih problema. Takav strah ogleda se u obliku nezdrave ambicije frustriranih roditelja. Siromašniji roditelji napadaju nastavnike jer ih je strah da će izostanak školskog uspeha i njihovu decu odvesti u identične probleme; a bogate porodice napadaju nastavnike jer svojoj deci žele da osiguraju identične povlastice kakve i oni uživaju u društvu.

U oba slučaja roditelji ostaju sebično zatvoreni u sebe i nespremni na bilo kakvu saradnju, jer strahuju da bi neko drugi mogao oduzeti prostor koju su oni u svojim zamislima namenili svojoj deci.