Mamin stav: Da, dečaci plaču, i moramo da prestanemo da ih sputavamo!

Kao prvo, hajde da razjasnimo jednu stvar - nijednom detetu ne treba govoriti da ne plače, bez obzira na pol. Govoreći im da ne plaču samo im dajemo do znanja da nije u redu da osećaju to što osećaju. Govorimo im da njihova osećanja nisu bitna. To nije ono čemu želimo da naučimo svoju decu.

Postoji jednostavan dokaz da sprečavanje dečaka da plače vodi ka nezdravom iskazivanju emocija. To je zbog toga što emocije neće jednostavno nestati. One su kao energija, koja niti se može stvoriti, niti uništiti, već prosto prolazi kroz nas, raste kroz kombinacije situacija i sistema u mozgu, te pronalazi način da izađe. Ako nije kroz suze, onda kroz bes i nasilje. Ne možemo jednostavno izabrati da ne iskažemo emociju. Ona će sama na neki način izaći.

Moj dvanaestogodišnji sin Lukas je skoro imao tešku noć pokušavajući da završi sve one zadatke koje nije uradio na vreme. Priznajem, rekla sam mu nekoliko puta da mi nije žao, jer je sam sebe doveo dotle. Morao je to da proguta, da sam preuzme odgovornost za svoje greške i da završi posao pozitivnog stava. Moj suprug se skrivao u pozadini i sakupljao moje emocije. Za mene, ma koliko naporna bila u tom trenutku, Lukasova frustracija je izgledala kao klasičan temperament jednog derišta. 

Foto: Profimedia

Nisam sigurna šta me je nateralo da prestanem i postavim pitanja umesto držanja lekcije, ali to jesam uradila. Sela sam pored Lukasa i rekla mu da razgovara sa mnom. Mogao je jedino kroz zube da promumla nerazumljive rečenice o tome kako mrzi školu. Suprug je ćuteći seo sa Lukasove druge strane. 

Onda sam se setila nečega što je Lukas reko nekoliko dana ranije: "Ja se trudim, mama!" Imalo je veze sa nečim nevezanim, dosađivala sam mu sa nečim drugim, a on mi je samo pokušavao da kaže da se trudi. 

Možda se i sada to isto dešava. Pitala sam: "Da li je to zato što se toliko trudiš i daješ sve od sebe, ali se osećaš kao to nije dovoljno?"

Tada se desilo. Izrazila sam tačno ono što on oseća. Tada je počeo da plače, i muž i ja smo mogli da vidimo koliko se on zaista bori - koliko je frustriran sobom i tuđim nedostatkom strpljenja za njega. Lukasa, koji se bori i sa sindromom Adhd, neko konstantno podseća da nije dovoljno dobar. 

Tada je suprug uradio nešto što će mi uvek biti u pamćenju - i sam je počeo da plače. Sinovljeve suze su ga podsetile na vreme kada se doselio iz Perua u Ameriku zbog studiranja, i koliko mu je teško bilo da se uklopi sa ostalima čiji je maternji engleski, te im je sve bilo lakše. Barem je on tako mislio.

Ispričao je ovo Lukasu. Govorio mu je koliko se usamljeno osećao radeći pet puta više nego ostali za istu, ili čak manju ocenu. Morao je da se potpomaže i tekstom, jer, bez obzira koliko on lepo slušao na času, nije mogao pohvatati sve reči. Moj muž nije imao Adhd sindorm, ali je osetio empatiju sa Lukasovim osećajem usamljenosti, frustracijom što uvek propušta ono važno, osećajem da bez obzira koliko mnogo radi, njegov trud ostaje neprimećen. Jer Lukas se trudio! Davao je sve od sebe.

On svakako i dalje mora da popravi taj rad, zato što to jeste lekcija koju pokušavamo da damo sinu - uradi posao koji treba. Završi što si počeo. I onda kada je teško, i kada nije savršeno, ostani istrajan.

Lekcija koju ga definitivno nećemo učiti je to da mu nije dozvoljeno da plače. Njegove frustracije su apsolutno u redu. Koja bi bila poenta da teramo Lukasa da guta suze i potiskuje svoje opravdane emocije? Gde bi sve njegov mozak otišao da mu je otac umesto saosećanja govorio: "Slušaj, dečaci ne plaču"?

Jednostavno, to nije tačno. U suprotnom, dečaci.. pa ne bi plakali. Očito je da plaču, to viđamo svakodnevno, i jedini razlog zašto prestaju je zato što im je rečeno da to moraju. Ali zašto? Pa to svakome pomogne. Suze koje su potisnute kasnije se iskažu kroz bes. Dečaci plaču. svi. I mali, i tinejdžeri, i muškarci. Svi plaču. To je sasvim normalno i zdravo. 

Krajnje je vreme da se sahrani taj mit da dečaci ne plaču. Prva za njim neću suzu pustiti.