Od kaiševa za vezivanje nogu do reli vožnje u bolničkom hodniku: Mama Jelena o porođaju u beogradskom porodilištu

Nakon divne, uredne, aktivne trudnoće, kontrakcije su krenule dan pred termin. Odlazimo u porodilište "Dragiša Mišović", čekamo na red, doktor obavlja pregled, konstatuje da je porođaj počeo i da će uslediti u popodnevnim satima ali nas obaveštava da mesta nemaju i da nas "prosleđuju" u drugo porodilište. Napominjem da je treće tromesečje vođeno kod njih.

Skuplja se polako po par trudnica, čekaju da se napravi grupa nas da bi nas odveli bliže sali za porođaj. Klistir, brijanje - iako sam depilirana (jedan brijač u alkoholu, a mislila sam da je to urbana legenda), mere kontrakcije, uzimaju podatke na par mesta. Stižemo napokon do boksa, kaže - biraj krevet i lezi, ostajem sama...

Shvatam da sam izabrala pogrešan krevet kada sam na naslonima za noge ugledala kaiševe za vezivanje (šok)! Kažu- nekad mora da se vežu, neće da slušaju. Krevet do je bez njih ali ne radi podizanje naslona. Gledam tri porođaja u boksu preko puta mog, ful frontal, svi su tu, doktori, babice, anesteziolog. Žena vrišti, doktor se dere, povlačim se u svoj zen ubeđujući sebe da to nije i neće biti moja priča.

Dobijam cimerku koja od bola ne može da pozove, dreknem za nju, dolaze uz: "Šta je???" Kasnije isto učini ona za mene. Kad krenu kontrakcije nemaš snage da se prodereš, a i kad uspeš retko kad dođu. Tako se porađamo same...

Prokidaju nam vodenjake, odlaze, trudimo se opet same. Dolaze uz pitanja: "Kad vam je prokinut vodenjak? Kako ne znate? Pa koliko je beba bez vode?" Gledamo po boksu, ne nema sata, nismo lude. Opet, zen, neee nije ovo moja priča. Počinjem da zovem, izmolimo epidurale i cimerka i ja, malo je falilo da zakasnimo za isti. Ona se porađa, ubrzo i ja. Sama, samo sa babicom, diiivnom ženom, bez epiziotomije, bez doktora, same nas dve. Hvala joj do neba!

Daju mi moje mače u naručje, on me gleda, ne plače. Ljubim ga, smejem se, plačem. Odnose ga.

Neka žena me izgura iz sale u hodnik i ostavi tamo. Slušam porođaje, dozivam, govorim da sam ostavljena u hodniku, mokra. Napolju pljušti kiša, prozor otvoren, meni hladno, nikoga nigde. Dolazi žena posle dugo vremena uz: "Šta se dereš?" Počinje da gura moj krevet i da udara iz sve snage od zidove i ormariće sa obe strane. Shvatam da ću da sletim sa kreveta, hvatam se za ivice, ali od njenih zaletanja krevetom o zidove plašim se da mi ne prignječi ruke. Pitam je u čemu je problem i jel mora tako, kaže da mora, da je "takav krevet"! Dolazimo do lifta, par radnika je tu kada moj krevet odjednom može da se kreće polako i normalno.

Sad, kad bih srela tu ženu, pao bi mi mrak na oči. Ostajemo opet same kroz hodnik, reli vožnja se nastavlja. Uspevam da se pridignem do torbe koja mi je bačena kod nogu da uzmem telefon na šta dotična na mene drekne da ga ostavim ali uz moj odgovor da se javljam doktoru da idem u sobu (blef), čudom krevet opet vozi lagano. Smeštaju me u sobu gde saznajem da se i prema ostalim porodiljama identično ponašala saznavši i njeno ime.

Polako me cimerke obaveštavaju o pravilima u tom svetu u malom. Ne dolaze po tebe da te vode u wc dok ne popiješ veliku flašu vode i ne pojedeš celu plazmu ili keks koji imaš. Nema ustajanja, šetanja, pre vizite zategni krevet, izbaci đubre(?). Sedim u sopstvenoj krvi, jedem, pijem kao da mi je do toga. Završim, zovem da me vode, dolaze posle 2,5 sata. Ko god dođe u vizitu ne predstavi se pa sam njihov ulazak dočekivala sa DOBRO JUTRO/DAN, uz iskren osmeh. Kod nekih sam izmamila ljudsku reakciju. Imam još što šta da napišem o narednim danima u porodilištu ali bi potrajalo a moja sreća se probudila!

Izašli smo, dobro smo, kažu sve se to zaboravi... valjda ću! Upravljajte svojim porođajem, ne ćutite, ne povinujte se apsurdu, ulepšajte i olakšajte same sebi taj dan!

Pozdrav od mame Jelene

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.