Krštenje deteta: Kum i kumstvo - istorija i običaji

Naziv "kum" poznat je svim Slovenima. U pisanim izvorima spominje se krajem IX veka, za vreme Petra Gojnikovića, neposredno posle primanja hrišćanstva. Kum je nekada bio posrednik između porodice i predaka, a crkva je prihvatila i prilagodila običaj i ukorenila ga u verovanju da je i Isus Hrist imao kuma - Svetog Jovana Krstitelja ("Kumim te Bogom i Svetim Jovanom", govori se kad se traži od nekoga da kumuje).

Za kuma se kaže da je "rod rođeni", važniji od svakog pobratima i prijatelja. Sa njim se savetuje o važnim pitanjima i životnim problemima i ostavlja mu se na čuvanje kuća sa čitavom porodicom kada se odlazi na put, ili u rat. Sa kumovljevom se porodicom ne sklapaju brakovi jer već postoji srodstvo, po verovanjima i jače od krvnog. Svi članovi njegove porodice takođe su kumovi.

Kum se, kao duhovni otac, stara za duhovni put svojih kumčića. Kršteni kumovi su duhovni garanti crkvi da će deca koju su držali na krštenju, biti vaspitavana u hrišćanskoj veri. 

Iako je kumstvo beskrvno srodstvo, ono je jedno od najbitnijih. Kum je duhovni otac, on garantuje za dete i odriče se greha u njegovo ime. S obzirom na to da su deca u periodu krštenja na mleku, on preuzima na sebe i da posle krštenja posti sredom i petkom i pričesti se u crkvi.

Kumdaje ime detetu i on mora da bude pravoslavne vere, kršten i punoletan. Ukoliko je u braku, mora da bude venčan u pravoslavnoj crkvi.

Kumstvo je svetinja i prenosi se sa generacije na generaciju i veoma retko prekida, samo ako nema više muških potomaka ili ako ih put odnese na različite strane sveta. 

Ipak, nekada je do gašenja kumstva dolazilo i zbog svađa i razmirica, pa verovatno odatle potiče verovanje da se sa kumovima ne bi trebalo viđati često jer se na taj način izbegavaju konflikti.

Slično, stari kažu da se za kuma nikad ne uzima komšija sa kojim se uvek može posvađati oko zemlje ili nekih drugih sitnica.