Ispovest jedne mame: Ljubomorna sam na svoju decu, mislim da ih suprug voli više nego mene

Je li moguće biti ljubomoran na vlastitu djecu? Ova žena odlučila je ispričati svoju priču i tvrdi upravo to. 

Njene intimne reči, podeljene sa mnom bez ikakve trunke krivice ili pardona, ta njena rečenica od tog trenutka je obojila svaki moj odnos koji sam ikad u životu imala. I da, njene reči su uticale na moj brak, takođe.

On moje ponašanje smatra potencijalno destruktivnim. Ja ne.

Ni nakon osam godina uglavnog srećnog braka ni nakon što smo zajedno podigli dvoje male dece, ne prođe ni jedan mesec da ne procenjujem kvalitet naše veze ili tražim neke znakove za uzbunu. Moj suprug me već upozorio na to da ne bi svakom našem zajedničkom danu trebalo da pristupam kao da nam je zadnji. Ali dok on to vidi kao nešto potencijalno destruktivno, ja smatram da samo pokušavam da ostanem oprezna i zaštitim naš status koji govori da smo ‘zaljubljeni’ – jer, to je osećaj koji najlakše nestaje. A kao rezultat toga, moj suprug je već poprilično dobro upoznat sa scenarijem koji glasi nekako ovako:

“Ne izlazimo dovoljno. Ti uvek vodiš K (našu petogodišnju ćerku) na ručak – a kad si poslednji put isplanirao neki ručak sa mnom? Ujutro si deci dao poljubac kad si odlazio na posao, a mene si preskočio – zašto si to uradio? Kad bi samo jednu četvrtinu vremena koju provodiš u brizi oko naše dece proveo tako da pokušaš da poboljšaš našu vezu, naš brak bi bio snažniji. Trebalo bi češće da izlazimo na večere. Više, više, više, daj meni i nama više, više, više!

Zapravo se u tim trenucima sve više zaljubljujem u njega

A ružna istina je ta da sam ja ponekad užasno ljubomorna na to koliko moj suprug voli našu decu. Ipak, najveća ironija je da, kad ga gledam kako im priprema sendviče (“jer tako su ukusniji”), kako našu ćerkicu uči da odsvira C i A akorde na njenoj mini ružičastoj gitari, dok našem sinu pruža njegovu igračku, zapravo se svaki put još malo više zaljubim u njega. Deo mene želi ga celog – sve dok ne shvatim da ne može biti samo moj, jer imamo i dvoje dece kojima je potreban mnogo više nego meni. Ne mogu vam rečima opisati kolika je čast odgajati decu s toliko inteligentnim muškarcem punim ljubavi. Ali isto tako bih lagala kad bih rekla da nisam baš ni malo ljubomorna kad planira šta će sve na godišnjem odmoru raditi s klincima, a naše večere odlaže kao da uopšte ne vrede. Naša deca imaju potrebe, i to je sasvim logično, ali to ne znači da bismo mi trebali naše potrebe stavljati po strani, jer one pripadaju na isti taj pijedestal, nikako ih ne smemo zaboravljati.

‘Ne brini’, često mi zna reći. ‘Ponovno ćemo vratiti naš zajednički život za nekih 10-12 godina.’ On utehu pronalazi u budućnosti – a mene ona neverovatno plaši. To je toliko daleko, a naše vreme provedeno zajedno je temelj na kojem je zapravo izgrađena naša porodica. Ako nam to ne bude na prvom mestu, pre ili kasnije ćemo se odljubiti, baš kao što se to dogodilo mojim roditeljima. Jer, veza ne može čekati deset godina.

Ni malo ne pomaže činjenica da se nikad nisam pomirila s tim niti shvatila zašto je moja mama prestala da bude zaljubljena u mog tatu. Nikad je nisam pitala šta je i kako pošlo po zlu. Umesto toga, deset sam godina provela smišljajući razloge, pretpostavljajući šta je moglo da krene u krivom smeru, pa sam izvlačila zaključke zašto se ta zaljubljenost s vremenom pretvara u tužnu, jednostavnu ‘ljubav’…

Šta znači da se zaljubljenost pretvorila u ljubav? Kako se to tačno događa?

Znači li da se zaljubljenost pretvorila u ljubav kad suprugu pre Božića kupuješ majice jer mu trebaju, bez da uopšte uzmeš u obzir njegovu ljubav prema astronomiji i ne odlučiš da mu priuštiš novi teleskop? Nestane li mali komadić zaljubljenosti svaki put kad zaboraviš da si isplanirao večeru sa suprugom, samo kako bi mogao da ostaneš kod kuće i gledaš još jednu hokejašku utakmicu u staroj trenerci? Umire li zaljubljenost onda kad romantičnom gestom počneš da smatraš to što si oprao sudove? Nije mi jasno…

Ali jedna je stvar gotovo u potpunosti jasna: Deca mogu vrlo lako isisati tu zaljubljenost iz svakog braka – upalite bilo koji sitcom na TV-u i videćete da je tako. Mama i tata žele da se maze, kad odjednom u sobu ulaze deca i uništavaju im trenutak… Takođe, nije tajna da odgajanje dece zahteva veliku količinu energije. Međutim, sve to vreme se čini kako roditelji vode tihi rat sa svojim klincima jer su u potpunosti okupirali njihovu vezu.

On jednostavno nije uplašen. On veruje u nas

Ipak, moji osećaji me možda ipak varaju… Naša deca su zapravo najbolji dokaz da je naša ljubav jaka, a trenutne žrtve koje činimo zbog njih u stvari nam samo pomažu da rastemo, i kao individue i kao partneri. Možda sam ja ta koja neprestano organizuje zajedničke izlaske i možda sam ja ta koja ga tera da se držimo za ruke u bioskopu, ali polako shvatam da to nije zato što moj suprug ne ceni našu vezu. Ja takvo ponašanje povezujem sa strašću, a on jednostavno uopšte nije uplašen da će se nebo srušiti ako se ne ponašamo kao ludo zaljubljeni tinejdžeri.

A što se tiče naše dece: Kad osetim ljubomoru zbog nečega što moj suprug čini za njih, podsetim samu sebe da to nije zbog naše dece – koju obožavam – već zbog nekih mojih strahova. Muškarac koji je sposoban da da toliku količinu ljubavi – takođe je vredan da mu je vratim u podjednakoj količini. Ali, ta ljubav će možda ipak, s vremena na vreme, moraćemo malo da pričekamo dok klince spremimo za spavanje.”