Priča jedne od nas: Evo zbog čega su mame umorne, čak i kada su naspavane

“O čemu razmišljaš, dušo?”

Zato sam dodala: “Pitam se šta li rade deca kod bake i deke.” Što je bila manje više laž.

Istina je da, kao i većini mama u svetu, moj mozak radi kao centrifuga. Uvek. Ne mogu da vam kažem šta sam tačno u tom trenutku razmišljala, ali pet minuta pre nego što me je pitao? Hrčkov točak se okretao prilično brzo.

Šta je bilo u pitanju?

Ništa. Sve. Svašta u međuvremenu...

Moram da pokupim nekoliko kontakata pre nego što napustimo grad u ponedeljak. Da li sam dala dadilji previše novca prošle nedelje? Moja ćerka ne jede dovoljno povrća. Nisam napisala sve članke do određenog roka, ponovo. Da li sam postala anksiozna? Trebalo bi da vidim sa doktorom... Što me je sad podsetilo, da li moj sin treba da primi vakcinu? Svakako bi trebalo da nazovem pedijatra, da se raspitam o svim pregledima u predškolskom uzrastu. Da li sam uopšte registrovala sina za predškolsko sledeće godine? Jadno dete, treba mu nova odeća za školicu. Kako brzo rastu... SRANJE! ODEĆA!!! Zaboravila sam da izvadim veš iz mašine.

"Čoveče, nedostaje mi moj mali dečak. Ne mogu da dočekam trenutak kada ću ga pokupiti od bake i deke. Nadam se da mu je lepo."

I to je upravo ono što sam odgovorila suprugu, pokazala sam mu samo vrh ledenog brega.

Ne zato što ne mogu ili ne želim da mu se poverim - apsolutno mogu. On je moj najbolji prijatelj. Mogao bi to da podenese. Nisam mu rekla zato što... pa...

Zato što je to mozak jedne mame. Sve vreme. I očigledno čak postoji i ime za to - mentalno preopterećenje.

To je razlog zbog kojeg se mnoge od nas osećaju umorno, uprkos činjenici da se “sve što radimo” svodi na "sedenje kod kuće". A tek one žene koje uspevaju da balansiraju između karijere i majčinstva? O Gospode, teško mi je samo da zamislim.

Sigurna sam da ste bar jednom pitali neku mamu kako je i dobili odgovor da je umorna.

Međutim, ne radi se uvek o neispavanosti. Ponekad i jeste to, ali postoji i nešto više od toga, zar ne? 

Kada se moj suprug vrati sa posla svakog dana, ja želim da ga oraspoložim i rasteretim. Pitam ga kako je proveo dan, jer mi je stalo. I zato što ga volim.

Ali dok on priča, hrčak u mojoj glavi vrti i vrti svoj točak.

Mame, shvatate, je l’ da?

Jer ako se ne setim da izvadim veš iz mašine na vreme, ko će se setiti? Ili ako se ne brinem o povrću, beba ga neće ni jesti. Da ne pričam o zakazivanju pregleda kod lekara, kupovanju lekova, pravljenju spiskova za odmor...

U našim glavama postoje spiskovi u kojima čekiramo i prekrižavamo odrađene stvari.

To je mentalno opterećenje koje sve nosimo sa sobom. 

I ne kažem da je to loše ili da bi trebalo nešto da uradimo kako bi se to promenilo. Nisam sigurna ni da možemo.

Ali ponekad je dovoljno priznati da, hej, to postoji. Postoji razlog zbog kojeg smo umorne iako imamo osećaj da ništa nismo uradile. Jer sve što nije urađeno i sve što tek treba da se uradi je u našim glavama deset puta preuveličano - konstantno.

Mame, vi ste neverovatne. Vi ste proklete mašine. Vi ste onaj fensi, skupi lepak koji dolazi u nikad manjem pakovanju, ali lepi stvari tako da se više nikad ne razlepe, a pritom da izgledaju kao da nikada nisu ni bile lepljene.

Ali možda zaista ne treba da budemo takve sve vreme, možda nešto zaista može da se uradi po tom pitanju. 

Recimo da, kada vas sledeći put suprug, prijatelj, komšija, poznanik, ili bilo ko drugi, pita o čemu razmišljate, date potpun, iskren odgovor. Rasteretite se, oslobodite um tog preopterećenja. Makar samo na trenutak.

A ako vas pogledaju kao da ste pale sa Marsa, odmah dotrčite do neke druge mame. Jer mame razumeju.

Opterećenje je možda nevidljivo, ali je prilično teško. Zato budimo otvorene, iskrene i razgovarajmo jedne sa drugima. 

Hajde da podelimo teret.