Rivalstvo među mamama počinje još u porodilištu: 'Da li sam ja potpuni promašaj?'

Malo je situacija u životu koje čoveka nateraju na toliko preispitivanja i dvoumljenja kao roditeljstvo. Svom detetu želiš najbolje pa je onda razumljivo zašto mnogi počnu da se pitaju da li je najbolje što mogu pružiti dovoljno dobro za njihovo čedo.

Kad sam se ja porodila, sa mnom su u sobi bile još dve žene. Jednoj je, kao i meni, to bilo prvo dete, a drugoj - treće. Kad smo nas dve prvorotkinje malo došle k sebi od tog uragana što je zapravo porođaj, osvestile smo činjenicu da je s nama u sobi žena koja je to prošla tri puta. Dakle - tri puta, od čega je dva puta znala šta je čeka i svejedno se upustila u sve to.

Nismo mogle da se načudimo

- Vi... vi... vi ste tri puta rodili? - pitala je mamu-zmaja moja sapatnica s kreveta preko puta. Valjda je sve preostale zalihe energije utrošila na to pitanje.

- Pa da. Ma zaboraviš sve to nakon nekog vremena - odgovorila je mama-zmaj, ustala iz kreveta, popravila spavaćicu i krenula da natoči čašu vode.

- Hoćete da i vama natočim kad sam već na nogama - pitala je nas dve koje smo ležale kao dve nepokretne foke.

- Molim vas, natočite i nama. Jer jedina druga opcija je da jednostavno umremo od žeđi!

Kad se vratiš kući iz bolnice, uglavnom nastaviš da ležiš. Barem je kod mene bio takav slučaj. Mali sisavac se prikopča na tebe i tako visi po cele dane, a ti malo gledaš televiziju, malo čitaš knjigu, a malo visiš po fejsu i gledaš šta ima u raznim grupama podrške za nove mame.

Da ne poveruješ

I ležim ja tako potpuno nepokretna i s nikakvom namerom da se ikad više pokrenem, skrolam po fejsu i čitam komentare novih mama, kad iznenada iskrsne pitanje jedne od njih koja je nedavno rodila. Nju zanima kad najranije može da se počne sa vežbama jer ona je, eto, rodila pre pet dana pa bi se čim pre ponovno aktivirala i bacila na vraćanje forme.

Molim??? Ugasila sam mobitel i zaspala. Umorilo me je da čitam da ima tako ambicioznih ljudi.

Fejs je i kasnije znao da bude izvor mojih frustracija. Jedna takva super-mama se, čim joj je beba malo stasala, a to je bilo otprilike kad je imala tri ili četiri meseca, s radošću vratila svom hobiju, a to je izrađivanje nakita. Veselo je objavljivala na fejsu slike svojih novih rukotvorina, objašnjavajući pritom kako je to opušta nakon što decu spremi u krevet. Da - decu! Jer ima i većeg sina koji već ide u školu. Ona, dakle, ima dvoje dece, jedno od kojih je beba i stigne da se bavi izradom nakita.

Mom Filipu je već sedam meseci, jedino mi je dete i ni izbliza još nisam tako sve sredila da bih stigla da obvim i posve uobičajene stvari, a kamoli se još posvetiti hobiju. Pa kakava sam ja to mama? Ni 'o' od organizacije!

I u mojoj bašti 'kukolj'...

Ni priča moje sestre me baš ne teši. Ona je, naime, odlučila da upiše faks kad joj je sin bio mali, završila ga je u roku i još nastavila dalje sa školovanjem - sve to uz malog klinca i posao. Sećam se kako sam joj se žalila dok sam još studirala da mi pripreme za početak učenja jako dugo traju jer se ne mogu skoncentrirati dok mi soba nije pospremljena, dok sam gladna, ali opet ne i previše sita jer mi se tad spava, dok ne prošetam i ne obavim dva-tri telefonska poziva. Ona mi je tad rekla rečenicu koja mi je štošta objasnila:

- Ma gle, ti se toliko pripremaš za učenje jer to sebi možeš priuštiti, a da imaš malog klinca, počela bi da čitaš i pamtiš stvari iste sekunde kad bi on zaspao.

Valjda je sve stvar organizacije. A to se da uvežbati. Tako se barem tešim.

Mora da se šali

Neki dan na plaži videla sam divan primer besprekorne organizacije. Mama s dvoje male dece, dečak od tri godine i mala beba - ona jednom rukom drži bebu u naručju, a drugom pomaže sinu da slaže kamenčiće jedan na drugi. Kad su klinci ogladneli, starijem je na peškiru na brzinu (i sve s jednom rukom jer joj je druga bila zauzeta držanjem bebe) složila mali piknik - hleb, salama, paradajz, čak i šarene salvete. Za bebu je iz savršeno organizovane torbe izvadila termos-posudu s kod kuće pripremljenom kašicom.

- Joj gde ste kupili tu termos-posudu? Baš je zgodna - pitala sam mamu lavicu.

- Imate u 'tom i tom' marketu. Imam još jednu ali ne drži toplotu toliko dugo.

- Baš je lepa. A šta mali jede?

- Krompir, tikvice i šargarepu. To je naše domaće, ja uzgajam.

'Uh, molim te, opali me još i letvom po glavi', pomislila sam.

Ma daj, pa to je nemoguće...

Ali, mama koja me najviše izbacuje iz takta je jedna koju redovno srećem kod pedijatra. Ulazi tako ona u čekaonicu, sva divna i mršava, besprekorno doterana, frizura, nokti, crveni karmin na usnama i gura kolica koja bojom i stilom savršeno pristaju uz njenu odeću, naravno. Otvara torbu iz koje vadi pažljivo složenu podlogu za presvlačenje, flašicu s vodom i - taj prizor me dotukao - dve uredno ispeglane pamučne pelene.

'Ona i pegla', pomislim ja.

Pozdravila me i zacvrkutala:

- Kako ste? Jeste počeli malo bolje da spavate?

- Pa tako, uhvatim koji sat sna - kažem ja.

- Moj stariji sin se budio sve do druge godine tako da se i ne nadam da ću s ovim pre početi da spavam. Ali spavamo ipak malo bolje sad kad sam se vratila na posao.

'Ona se već vratila na posao? I ima još jednog klinca? I uz sve to ovako izgleda i još stigne da pegla? Pa ja sam totalni promašaj!', mislila sam uz kiseli smešak.

Nakon tog susreta odlučila sam da tako više ne ide. Sledeće jutro sam oprala kosu, sredila nokte, obukla sebe i malog u pasent odeću i obavestila Krešu da ja i mali sad idemo u grad i ne vraćamo se dok ne sretnemo bar pola bivšeg razreda.

I stvarno, sreća nas je pomazila jer sam u gradu zaista srela jednu prijateljicu. Nismo se dugo videle pa smo se srdačno pozdravile i zapričale.

- Joj super izgledaš - rekla je ona. - Već si vratila i liniju i sve. Izgleda da ti odgovara majčinstvo, ha?

- Pa... da - odgovorila sam.

- Joj, ja sam nakon rođenja mog Marka izgledala i osećala se kao da me pregazio tenk. Stalno sam bila u nekim trenerkama, a kuća mi je izgledala kao da je pala bomba i ništa nisam stizala da uradim. Ti to, čini se, hendlaš, bez imalo muke!

- Pa... da - opet sam odgovorila i pomislila 'Ajde sad, molim te, budi dobra pa obavesti sve koje znaš da si me srela i da si to sve pomislila.'

Nakon što smo se razišle još sam malo ponosno prošetala gradom i vratila se kući gde je, kao i obično, vladao haos. Ali nema veze. To niko ne vidi. Isto kao što ni ja ne vidim šta se zapravo događa u kućama svih onih drugih mama.