Mama koja se prevremeno porodila u Betaniji: Bila sam u šoku, a nikog nije bilo da me sasluša i ohrabri pred operaciju

Odlučila sam da sa vama podelim svoje iskustvo o prevremenom porođaju u novosadskom porodilištu. U oktobru 2016. godine rodila sam sina u 33. nedelji trudnoće, teškog svega 1200 grama. 

Kad sam ušla u 8. mesec doktorka je primetila da imam manje plodove vode nego što je optimalno, ali da beba ne odstupa puno u rastu, sve u granicama tolerancije. Na sledećoj kontroli, posle dve nedelje, uočen je manjak plodove vode i zastoj u rastu ploda, te me je doktorka uputila u novosadsko porodilište Betanija - trebalo je da se javim na odeljenje patologije trudnoće. Želim da napomenem da sam jedna od onih osoba koje teže ka tome da svoja prava ostvare regularno, bez nuđenja mita gde treba i gde ne treba. Ne volim ni u razgovorima sa drugima da slušam o podmićivanju i traženju veza za porođaj, vrtić, posao....

U Betaniji sam doživela da sestre sa patologije trudnoće određuju onako paušalno na hodniku da li sam "slučaj" za njihovo odeljenje ili za polikliniku Kliničkog centra Vojvodine. U cilju rasterećenja porodilišta trudnice se na neke preglede šalju u polikliniku, ali pretpostavljam da neko negde o tome odlučuje na osnovu kliničke slike i nalaza, a ne na sred čekaonice. Naročito neprijatna je bila glavna sestra. Kada sam videla da drugačije ne može, kontaktirala sam svoju doktorku koja je na kraju urgirala da me prime. Primljena sam posle 15 minuta bez ikakvog komentara.

Lekari su me odmah pregledali, videli su da je situacija poprilično ozbiljna jer je protok kroz pupčanik bio veoma loš, beba je svakog časa mogla ostati bez kiseonika. Imala sam i neke degenerativne promene na posteljici. Pregledao me i načelnik odeljenja i odlučili su sutradan da me porode carskim rezom. Usledile su pripreme za porođaj, analize krvi, pregledi, razgovor sa anesteziologom. Tu noć je dežurni lekar odlučio da je najbolje da budem na posmatranju, na CTG-u.

Ujutru su me odveli u operacionu salu, odabrala sam spinalnu anesteziju pa sam bila budna tokom operacije. Čula sam mališu kad je zaplakao, prineli su ga da ga poljubim. Usledio je boravak u šok-sobi, a zatim na odeljenju za porodilje sa carskim rezom. Sobe i kupatila su čisti, nemam zamerki, dobijala sam redovno lekove, dolazile su vizite a i lekar koji me porodio obilazio me svaki dan. Imam zamerku na rad pedijatrijskih sestara jer samo donesu bebe i tutnu ih mamama u ruke, bez ikakvih instrukcija o dojenju, bez ikakvih pitanja da li im treba možda neka pomoć oko dojenja.

Moja beba je isti dan odneta u dečiju bolnicu, pa tek mene niko ništa nije pitao. Morala sam po hodniku da tražim sestru da mi pokrene mleko, to je i učinila uz opasku da je to njena dobra volja i da ona ima 18 žena na odeljenju. Pomislila sam: valjda sam i ja žena, nisam majmun!

Negde trećeg dana došao je i psiholog u sobu da popriča malo sa nama, mamama. Mislim da je u mom slučaju psiholog trebalo da dođe pre porođaja jer sam doživela šok i osećanja su mi bila pomešana. Termin je bio u decembru, tako da ni u ludilu nisam mogla da sanjam da će se beba roditi sredinom oktobra. Bojala sam se eventualnih posledica zbog prevremenog rođenja, ali tako je moralo biti, svaki sat duže u mom stomaku predstavljao je rizik za bebu. Nikog stručnog, osim muža i moje mame, nije bilo tog dana da me sasluša kako se osećam i ohrabri za operaciju koja će se desiti za manje od 24 sata.

Beban uskoro puni šest meseci, hvala Bogu sve je u redu. Svesna sam da je novosadsko porodilište opterećeno jer je predviđeno za daleko manji broj porođaja, na kvalitet zdravstvene zaštite ne mogu da se požalim, ali treba poboljšati one stvari koje zavise isključivo od volje i zalaganja zaposlenih, tu nisu potrebna nikakva finansijska sredstva. Nigde ni u jednoj bolnici ne sme da se desi da vas sestra iz čekaonice šalje u drugu zdravstvenu ustanovu bez uvida u medicinsku dokumentaciju, bez mišljenja dežurnog lekara.

Mama Bojana

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com