Ja kao muškarac želim da poručim svim drugim muškarcima: Pravi očevi ne ostavljaju svoju decu!

Moram priznati da sam veoma uznemiren kada čujem rasprave na ovu temu, jer prosto ne mogu i ne želim pronaći opravdanja. Iskreno, ne marim šta će drugi misliti, ali ja kao muškarac želim poručiti svim drugim muškarcima. Očevi ne ostavljaju svoju decu.

Umoran od društva koje ovakvo ponašanje gotovo da opravdava i smatra "normalnim".

Umoran od majki koje pokušavaju skrenuti pažnju na ovaj problem, jer je krajnje vreme da očevi preuzmu odgovornost.

Uprkos tome što ih ne opravdavam, verujem da postoje različiti tipovi očeva koji odluče napustiti decu. A nijedan od njih nema valjane razloge, jer ne možeš tek tako otići, pravi očevi to ne rade.

Prvi su oni koji jednostavno odu. Spakuju svoje stvari, bez razmišljanja napuste ženu i dete i prekinu svaki kontakt sa njima. Ovakvi očevi uopšte nisu muškarci. Oni su leni i uplašeni dečaci koji ne znaju kako da se nose sa odgovornošću, jer je nikada nisu imali. Njima je narcisoidnost prioritetnija od pomisli na to kako će izgledati život tog deteta. Oni su dokaz da ljudi nekada mogu biti grozna, sebična stvorenja.

To je tip oca koji neće nikada shvatiti šta je ostavio.

Nikada neće znati kako izgledaju nedeljna porodična jutra.

Nikada neće videti stotine šarenih crteža koje je njegovo dete crtalo godinama.

Nikada neće znati koliko je propuštenih odlazaka u zoološki park bilo.

Koliko kampovanja, izleta, igara i mesta na koje nikada nije došao on. Tata.

Koliko propuštenih priča za laku noć, palačinaka za doručak, vožnje bicikla i učenja stvari koje te samo otac može naučiti. Još tužnije je to što nikada neće znati da je ostavio maleno stvorenje koje bi ga gledalo kao heroja. Koje bi mu verovalo i volelo više od ikoga na svetu. Koje bi više od svega na svetu htelo biti kao on. Njegov tata.

On nikada neće razumeti koliko je odgovoran za ogromnu rupu i dečijem srcu koja nikada neće biti ispunjena. Nikada neće shvatiti koliko je suza proliveno zbog njega, a koliko ljutnje i besa skupljeno u malo nejakom biću, koje se zove njegovo dete. Koliko je samo život bio teži, samo zato što je on otišao. Očevi poput njega nikada ne shvate, ne razumeju i ne prihvate odgovornost za svoja dela. Ali vremenom oni ni nedostaju, jer ne može ti faliti ono što nikada nisi imao.

Možda je pogrešno od mene, ali ja nemam prostor u srcu ili mogućnost u svom mozgu da razumem ovakve očeve. Nemam empatiju, a najbolji pokušaj izražavanja emocija bio bi ljutnja.

Ali postoji drugi tip očeva koji odlazi, a koji nije ništa bolji od prošlog. To su oni koji odlaze prikriveno, da se ne vidi. To su oni koji nastoje održati privid da nisu uopšte otišli, jer nakon razvoda ili prekida postaju vikend tate. Svako veče kada ležu na spavanje oni misle da su dobri očevi, jer se pojavljuju tu i tamo, sa vremena na vreme kako bi ispunili svoju obavezu i odglumili roditelja koji već odavno nisu.

Foto: Profimedia

Ne mogu shvatiti to. Kako možete biti parcijalni roditelji? Odrediti sebi prosečan broj sati i aktivnosti koje možete imati sa svojim detetom? Vama je očigledno sve ok. Vi i jeste zato ok tip tate, jer ništa ne izaziva reakciju kod vas. Vama je ok provoditi minimalno i ograničeno vreme sa detetom. Ok vam je što ste ga ostavili većinu vremena na brigu ženi koju ste vi ostavili. Čak vam je kasnije i ok da gledate kako novi muškarac zauzima dominantnu ulogu u njihovim životima, jer mislite da je ok da ste vi tu samo vikendom. A nije!

Vi se ne borite, jer mislite da i ne treba. Navodno ste već otac. Ali imate li uopšte predstavu šta to zapravo znači? Vreme koje trošite na priču drugima o tome kako ste dobar otac biste mogli potrošiti na to da stvarno postanete takvi. Ali dugo građene iluzije o sebi postanu istina u koju svako poželi verovati. Vi ste ipak onaj koji šalje poruke ili zove. Daje novac i pomaže, a zar to samo po sebi nije dovoljno? Naravno da nije, jer biti roditelj zahteva mnogo više od toga.

Većina ovakvih očeva bi mogla biti okarakterisana kao Diznilend Tate. Njihova funkcija na kraju nije ništa drugo do toga da zabave sebe i decu, a pri tome i druge, misleći da je to sva suština. On je obavio svoju dužnost, dete se nasmejalo, čini se da ga voli, ali je li to stvarno dovoljno?

Kao dete odraslo bez oca odlučno govorim da nije. Nikada neće ni biti. Oba tipa očeva su direktno u mojoj porodici. Prvi tip je onaj koji je ostavio mene, a drugi onaj koji gostuje mom bratu za praznike. Suština je ista. Oni nisu očevi, već pokušaji. Donori spermi nedovoljno sposobni da spreče nastanak života o kojem nikada neće znati da vode računa i preuzmu odgovornost. Pravi očevi nikada ne odlaze, jer da odlaze znali bi koje posledice ostavljaju trajno na život deteta, koje ostaje okrnjeno ceo život.