Miofascijalno oslobađanje je nastalo u osteopatskoj medicini (vrsta manuelne terapije koja je komplementarna fizioterapiji, logopediji i drugim naukama), ali se u skorije vreme raširilo na polja fizikalne terapije i masaže. Bazira se na činjenici da je vezivno tkivo trodimenzionalni omotač koji spaja sve telesne strukture u jednu celinu. U ljudskom telu svaki mišić, svaka kost i nervni sistem povezan je vlaknom koje se zove fascija. Fascija je nešto što liči na odelo kojim je prekriveno kompletno telo i u kome su sva vlakna međusobno povezana. U zdravom stanju fascija je opuštena i talasasta i ima mogućnost da se isteže i pomera bez ograničenja. Međutim, omotač gubi svoju fleksibilnost prilikom fizičke traume, zapaljenja ili povrede lokalnog tkiva. Budući da je zategnut i na taj način ograničen, povrede omotača predstavljaju izvor napetosti ostatku tela. Primenjujući konstantan pritisak na miofascijalna ograničenja, miofascijalno oslobađanje je pomoglo mnogim pacijentima kojima je umanjen bol i koji su vratili pun obim pokreta. Koriste se različite vrste pokreta počevši od nežnih masaža pa sve do dubinskih masaža tkiva koje su takođe veoma nežne, ali i vrlo efikasne.

Povezane vestiZdravlje porodiceAutizam i terapija pokretom kod dece (kineziterapija)

U literaturi , omotač je podeljen u tri sloja: superficijalni omotač leži ispod kože i spaja kožu sa mičićima i potkožnim tkivom. On je takođe okružuje i stapa se sa mišićima, nervima, arterijama i kostima. Duboki omotač se smatra kao abdominalno, visceralno, pluralno i perikardijalno vezivno tkivo, i najdublji omotač je duralni omotač koji pokriva mozak i spinalnu opnu. 

Osnovna funkcija miofascijalnog oslobađanja je da podrži strukture držeći tkivo kompaktnim, kao i da razdvoji strukture kako bi imale mobilnost bez trenja.

Kada bebe ili starija deca imaju hronične bolove, bolesti ili neku izraženu nerazvijenost, zagovornici miofascijalnog oslobađanja veruju da fascijalna ograničenja  mogu na to da utiču.

Efikasne seanse miofascijalnog oslobađanja su uočene kod dece sa sledećim problemima:

  • Ortopedski problemi;
  • Skolioza ili druge posturalne anomalije;
  • Povrede prilikom porođaja;
  • Povrede glave;
  • Cerebralna paraliza;
  • Neurološka stanja;
  • Ograničenja pokreta;
  • Hronične respiratorne bolesti.

Ova tehnika je posebno pogodna za rad sa malom decom, jer su fascijalni problemi obično rezultat pozicije fetusa u materici i prisutni su od rođenja. Kod mnoge zdrave dece fascijalni problemi se izgube kada postanu dosta pokretna. Međutim, fascijalni nedostatci mogu imati jak uticaj na pokret i držanje i mogu se zadržati do kraja života.

U suštini, miofascijalno oslobađanje je pogodna tehnika za decu zato što se sa tkivom ne radi na silu. Umesto toga, fascijalni nedostatci se nežno drže na granici sve dok ne popuste. 

Tvorac ove tehnike je dr Džon Barns. Barns opisuje miofascijalno oslobađanje korak po korak: sa opuštenim rukama, lagano se razvuče elastični deo fascije dok se ne dostigne granica, održava se dovoljan pritisak kako bi ga držali rastegnutog na granici i čeka se od 90 do 120 sekundi, obično i duže, nikada se ne pokušava ići preko granice. Pre oslobađanja, može se uočiti postepeno zagrevanje, osećaj lupkanja i podrhtavanja a kada granica ograničenja popusti, terapeut oseti pokret i mekoću ispod ruku.

Terapeut treba da bude edukovan za miofascijalno oslobađanje i da razume dečije fascijalne nedostatke. Nežan dodir i strpljenje su potrebni u korišćenju ove tehnike u radu sa decom. Bilo da se radi o bebama, predškoskoj deci ili tinejdžerima, miofascijalno oslobađanje ima mogućnost da ispravi probleme u telesnoj dinamici koji proizilaze od zategnute, nefleksibilne fascije.