Nekada, dok uveče razmišljam o proteklom danu i sledećem danu, i nekim budućim danima, dok gradim i planiram, zamišljam i izmišljam, dođu na red i neki drugi poslovi, koji se ne tiču kuće i dece, a koje je trebalo da uradim. Onda me uhvati neka griža savesti, pa i neki umor, pa još ako se pogodi da taj dan nije bio baš sjajan, onda nemam milosti prema sebi.

I zašto se ja nečeg uopšte prihvatam, i zašto ne mogu da se organizujem jer umesto da sam “tada i tada” sela da popijem kafu, mogla sam da uradim nešto drugo, korisnije, i kako nisam dovoljno uporna i kako se ne trudim i kako neke stvari mogu da radim mnogo bolje… Pa onda razmišljam i o ovom blogu, i zašto ja ovo uopšte pišem i kome je to zanimljivo, i šta ja imam da kažem- nisam se ni ugojila niti sam se slikala sa trbušnjacima, nisam psiholog ni pedijatar, ne ide mi sve u vaspitanju od ruke, ali ni ne mučim se nešto posebno. A to što ne znam ni koje mi je dužine kosa jer je gotovo uvek pokupljena u punđu, to je posebna priča…  Opšti prosek. Što je, za mene, najgore. Nekada takve faze traju i po par dana. 


Foto: Profimedia

I jedan dan, dok sam nervozno skupljala igračke po kući i krotila svoje crne misli, kaže meni Vukašin: “Mama, mi smo, ti i ja, drugari!”

Koja sam ja budala. Podlegla sam. Podlegla sam svim pritiscima. 

I onda mi bude tako krivo. Deca su samo sada, u ovom trenutku, takva i nikada više. Već sledeći trenutak oni su drugačiji, pametniji i otkrili su nešto po prvi put u životu. Sada je moj sin otkrio u sebi novo veliko osećanje i to osećanje se odnosi baš na mene, a ja sam nervozna jer mi je kosa peti dan u punđi. 

E, pa, hvala bogu da nisam bila u frizerskom salonu kada je on poželeo to da mi kaže. I drago mi je što nisam u nekoj teretani radila trbušnjake kada se Danica prvi put glasno smejala. I divno je što imam priliku sve to da napišem, i da to možda pročita neka mama koja se baš razmišlja da li da opere sudove ili da spremi svoje drugare i da izađe u šetnju. Ne mislim da deca i obaveze oko dece treba da budu izgovor za zanemarivanje nekih drugih stvari, ali mislim da te druge stvari ipak mogu malo da sačekaju. 

I svaki put kada prete da naiđu mračni periodi, kada se zapitam oko svojih vrednosti, ja oživim u sebi najtoplije trenutke sa svojim drugarom, kada uveče legnem pored njega, kada se ušuškamo i kada se sve, posle dugog, bučnog, uzbudljivog i dinamičnog dana, stiša, kada mu njuškam kosicu i držim za ruku dok ne zaspi, i kada mislim da je zaspao i krenem da ustajem, on do pola otvori oči i kaže:

"Mama, ti si dobra". 

Mama Milana Petrović