Biti majka je prvenstveno jako lepo, ali i veoma teško. Mislim da se sa mnom slaže većina majki, dok onaj mali procenat čine one srećnice koje ne znaju kod koga pre da ostave dete (tetke, strine, babe, svekrve). Njima možemo samo da zavidimo.

Da pređem na temu. Ne znam kako je kod vas, ali kod mene važi pravilo “ono što planiram nikada se ne ostvari”, zato više ne samo da ne planiram nego i ne razmišljam.

Fakultet, posao iz snova, uživanje, provod... sve je to palo u drugi plan jer se pojavio ON, princ na belom konju (nije baš, ali hajde da ne kvarimo bajku) sa pitanjem:"Hoćeš li da se udaš za mene?"Mogao je i samo da se našali, a moj odgovor je, kao iz topa, bio: "Da, odmah!" I tako to i bi...

Sledi etapa broj dva - posao. Šalim se naravno, kome to uopšte pada na pamet. Odgovor je - beba (24h/7dana mi je bila u glavi). 

Dani su prolazili, meseci. Svaki 15. dan u mesecu je bio novi šok za mene. Svakog 10. sam umišljala kako mi kasni, kupovala test.

Osećaj je grozan, videti onu jednu crticu, a bukvalno sanjati dve. "Ti si kriv, ti nećeš bebu, ti mene ne voliš!", počele su i rasprave između mog supruga i mene (nekad mu se divim što me trpi, ma joj ne bih ga dala za brdo karamelica). Onda je došlo leto, odmor, more. Nakon toga su nam moji roditelji bili u gostima dve sedmice. Nisam imala vremena ni za šta (mora kćerka da se dokaže da je kuća uvek čista, da zna da kuva...). Završi se sve to, ja tužna što oni odlaze, muž me mazi i samo mi odjednom padne na pamet:"Bože, danas je 20." Odem u wc, izvadim jedan iz kolekcije mojih divnih testova za trudnoću i znate šta - dve crtice, iz aviona se vide! Muž srećan plače, plačem i ja. 

Brzo prođe devet meseci (o tome ću drugom prilikom) i dođe moj Dečak. Ljubi ga majka. Kada je napunio dve godine, počela sam da tražim posao. Bilo je vrelo leto, došla mi je seka u posetu. Vrata spavaće sobe bila su stalno otvorena, kako bi rashladili i dnevnu sobu u kojoj je ona spavala (klimu smo imali samo u spavaćoj). Posle mesec dana seka je otišla kući. 

Ma vidim ja meni se cigarete gade. Kako je to moguće kad mogu da ih jedem, razmišljala sam. Nisam znala ni kada treba da dobijem, ma ništa. Zakažem pregled, kad ono “beba 2”. Sad sam peti mesec, sedim u dnevnom boravku sa Kung Fu Pandom, ovaj sa sinom i gledam Kung Fu Pandu. I, s vremena na vreme, dobijem po neki Kung fu potez.

Odoh, hoće da "piki tutu" (u fazi smo skidanja pelena).

Mama Demira

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.