Kada dozvolite detetu da prvi put bez vas ode u park ili prodavnicu - ono je načinilo korak napred u svom razvoju. Upravo tada, još malo je poraslo, sazrelo, osamostalilo se.

Mnogi roditelji, želeći da što više zaštite svoju decu, taj trenutak stalno odlažu, misleći da nisu spremna za takve izazove. Činjenica je, međutim, da su obično deca daleko spremnija nego roditelj.

Kako organizovati prvi odlazak u parkić?

Pre prvog samostalnog boravka deteta u parku, pripremite ga razgovorom šta ga tamo čeka i kako treba da se ponaša. Obezbedite društvo poznate dece i roditelja. Možete da se dogovorite sa detetom i napravite nekoliko "probnih", polusamostalnih odlazaka.

U tom prelaznom periodu, vi biste bili u parku, ali na određenoj udaljenosti (na primer, udaljeni toliko da vidite dete, kao i ono vas, ali dovoljno daleko da ne čujete šta govori). Vaše prisustvo je dragoceno kao dodatna sigurnost dok se dete sasvim ne oslobodi za boravak bez vas. 

Koliko treba da traje prvi izlazak bez roditelja?

Dete predškolskog uzrasta poznaje samo "sada" i "ovde", pa ponekad vaših deset minuta mogu da mu izgledaju kao večnost. Zato učinite prve samostalne izlaske kratkim, a kasnije ćete da ih postepeno produžavate. 

Sa koliko godina je dete spremno da samo izađe napolje, u park?

Individualne razlike među decom su veoma velike, pa ne postoji granica uzrasta koja bi važila za svu decu. Ipak, ma koliko dete bilo samostalno, ne bi smelo da ostaje bez nadzora odraslih pre sedme godine. Izuzetak su slučajevi kada je dete u dvorištu kuće, ili u grupi sa drugom decom a pod nadzorom nekog drugog roditelja, i slično.

Kako roditelji mogu da procene spremnost deteta, to jest postoje li pokazatelji za to?

Prvi znak detetove spremnosti za samostalan boravak napolju je njegovo insistiranje da to bude tako. Iako deca često precenjuju svoje mogućnosti, roditelji su uglavnom previše zaštitnički orijentisani, pa svoju decu vide nespremniju, nezreliju nego što ona to jesu. Neki od pokazatelja spremnosti su: da je dete adaptirano na vrtić, da je već ostajalo negde bez vas (kod bake ili sa bebisiterkom), da je samostalno i u drugim oblastima, u granicama svog uzrasta (oblačenje, izuvanje, osnovne higijenske navike).

Kako postupiti kada dete želi da ide samo, a roditelj smatra da je još previše malo, nespremno, nezrelo?

Budite sigurni da su vaši razlozi objektivni, odnosno da nisu obojeni vašom preteranom zaštitnom ulogom. Ako su razlozi objektivni, objasnite ih i detetu. Ono ima pravo da zna zašto mu nešto ne dozvoljavate i šta je potrebno da se to promeni.

Da li roditelji treba da insistiraju da dete izađe samo (jer misle da je već dovoljno odraslo), čak i kada ono ne želi?

Dete bolje nego vi zna da li je za neku aktivnost spremno ili ne. Nema potrebe za insistiranjem. Samostalan boravak ne možete izbeći. Ako ne ranije, neminovan je sa polaskom u školu, a preranim osamostaljivanjem deteta rizikujete stvaranje otpora i strah. 

Šta ako je dete bilo samo napolju i doživelo neku neprijatnost i više ne želi da izlazi?

Sačekajte da strah izbledi. Uzdržite se od komentara: „Ti si već veliki dečko, glupo je da se plašiš“. Ponudite mnogo razgovora i strpljenja. Iako vama može da se čini banalnim ono što je dete doživelo kao neprijatnost, za njega može da bude traumatično. Zato njegov strah shvatite ozbiljno. Izuzetak su samo oni slučajevi kada je dete sklono manipulacijama, izmišljanjima, izbegavanjima… kao načinima postizanja svojih ciljeva.

Tekst: Jelena Holcer