Jedna od najvećih briga stručnjaka kada govore o šećeru jeste efekat koji on ima na insulin. Uvreženo je mišljenje da je insulin hormon koji omogućava telu da deponuje masti, odnosno da izaziva gojaznost i izaziva dijabetes. Budući da šećer zaista utiče na nivoe insulina, lako je optužiti ga za gojenje i zdravstvene probleme povezane s viškom kilograma.

Ipak, takve optužbe zasnovane su na prilično pojednostavljenom objašnjenju funkcionisanja insulina. On se, naime, aktivira nakon obroka. Reč je o potpuno normalnoj fiziološkoj radnji, zahvaljujući kojoj hormon pruža ćelijama neophodno "gorivo" za stvaranje energije.

Međutim, problem nastaje onda kada organizam razvije otpornost tkiva na insulin ili oboli od dijabetesa, a pogrešno se veruje da je ova otpornost izazvana konzumacijom šećera. Ona se, zapravo, razvija kada se oko organa stvori više visceralnih masti (masti koje su upravo odgovorne za nastanak raznih oboljenja, poput gojaznosti, dijebatesa, povišenog krvnog pritiska) što se dogodi kada se unese više kalorija nego što se sagori.

Kada se govori o uticaju šećera na zdravlje, često se pominje proces pod nazivom de novo lipogeneza (DNL), čija je uloga pretvaranje ugljenih hidrata u masti. Upravo to je još jedan dokaz da pojednostavljeno objašnjenje dovodi do zablude: drastične promene i porast procenta masti u organizmu su, pod uticajem procesa de novo lipogeneze, zabeležene kod laboratorijskih zamorčića, ali ne i kod ljudi.

Činjenica je, ipak, da će ljudsko telo, čak i ako se konzumira isključivo niskokalorična hrana smanjenja nivoa insulina, pronaći način da deponuje masti ako je unos kalorija viši od preporučenog.

Iz svega ovoga, jasno je da šećer nije nezdrav koliko se čini. Naime, sve što se prekomerno koristi nanosi štetu organizmu – čak i voda, pa ni šećer ne može biti izuzetak.

Zato je najvažnija umerenost i režim ishrane koji podrazumeva balansiran unos proteina, ugljenih hidrata i masti, a nije neophodno potpuno "izbaciti" šećer iz jelovnika.

Tamara Sorak