Kada suprug i ja imamo dovoljno sreće da pronađemo nekoga ko je voljan da preuzme naš cirkus na nekoliko sati, onda možemo da se iskrademo na pivo ili čak večeru. Tada postoji nekoliko sitnica koje moram da napomenem bebisiterki.

Kao prvo, moj mlađi sin ima ozbiljan strah od propuštanja (FOMO sindrom). Kao drugo, reći će joj da dozvoljavam da za većeru jede slatkiše (što, naravno, nije istina). I za kraj, moji mališani se tuku, i to mnogo, svakodnevno.

"Nema potrebe", govorim toj mučenoj bebisiterki, "Da ti svaki put intervenišeš. Ukoliko dođe do krvi, sami će te zvati".

Nakon toga ona bi raširila uplašeno svoje zenice, i verujem da bi najradije istrčala momentalno napolje. Ipak, jasno joj je da će lepo zaraditi boreći se sa decom ti nekoliko sati, tako da ipak odluči ostane.

Ipak, to je stvarnost moje ekipe. Tuku se, i to mnogo. Ali najbolji deo jeste to što se uvek pomire na kraju - nekad to bude pod našim uticajem, a nekad uspeju i potpuno sami. A ponekad se desi i to da pronađem pismo izvinjenja u jednoj od soba koje je ovaj drugi napisao, jer mu je potreban drugar za igru. Tada se i ja sama rastopim, iako sam svesna da ću već u roku od sat vremena čuti ponovo: "Ti si kriv, reći ću te mami!"

Neću vas lagati, to je stvarno iscrpljujuće i poražavajuće, pa nekada ne intervenišem. Prošlog leta, krajem avgusta, kao i uvek sam ih poslala napolje da reše svoje nesuglasice u dvorištu, zato što stvarno više nisam mogla da ih slušam (a želela sam i da podelim tu ljubav sa komsijama. Nema na čemu!).

A, nekada i intervenišem. Ukoliko se te svađe dešavaju konstantno, i shvatim da im je zaista potreban odmor jednog od drugog, ja se ubacim u priču. Ukoliko više ne mogu da slušam plakanje i kukanje, onda ih pošaljem u sobe da se smire. Ili, naravno, ukoliko su došli do tog stadijuma da se zaista povrede međusobno, stajem između njih, jer mi se stvarno ne vode lekarima. 

Ipak, u većini slučajeva ispostavi se da je jedini problem bio to ko će biti glavni lik u igri, ili pak ko će prvi da uzme igračku, ili ko je pojeo poslednju krofnu. Nisu isključene ni rečenice tipa: "Ja sam juče igrao sa tobom fudbal, sada ti moraš sa mnom žmurke!" Tada je osnovna svađa to koliko su se koje igre igrali, i šta će biti sledeća odluka. I onda kreće glasno: "Mama, on neće da se igra sa mnom. Mama reci mu..!"


Foto: Shutterstock

U ovim situacijama obično pokušavam da budem van svega, jer treba sami da nauče da rešavaju svoje probleme.

A, čitala sam da se i eksperti se tim slažu.

"Kada god je moguće, nemojte se mešati. Ukoliko uvek intervenišete, rizikujete da stvorite druge probleme. Deca će početi da očekuju vašu pomoć i čekaće da ih spasete radije nego da nauče da sami rešavaju sopstvene probleme. Pored toga, uvek postoji rizik da neko od njih pomisli da više štitite drugo dete. Onaj spaseni u tom trenutku može stvoriti osećaj da uvek može biti spasen od strane roditelja", govore psiholozi. 

To ne znači da apsolutno uvek ignorišete njihove svađe. Mi moramo da odgajamo svoju decu i da ih naučimo životnim veštinama komunikacije i rešavanja konflikta. I da, nekada kada dođe do preteranih uvreda i fizičkog nasilja, mi moramo uskočiti. Ipak, i tu postoje načini na koje možemo prebaciti veliki deo odgovornosti na njih same.

Na primer, samo razdvajanje dece dok se ne umire, a zatim dopuštanje da smireni pričaju o emocijama je jedna od opcija. Naravno, u mojoj kući nema igre osuđivanja. Nikad ne razgovaramo o tome ko je započeo niti ko je kriv, jer svako od njih treba da preuzme odgovornost za sopstveno ponašanje.

Psiholozi su dali i drugi predlog da se deca izbore na pravi način sa tako jakim emocijama. Na primer, postavite neka opšta pravila, recimo nema tužakanja, davanja ružnih imena, lupanja vratima, jer će zbog takvog ponašanja biti posledica. Ukoliko žele da ih izbegnu, sami će se udaljiti od svađe ili je brzo rešiti dok ne dođe do ozbiljnijeg nivoa.

Drugi predlozi su uključivali osiguravanje da svako dete ima sopstveni prostor, kao i stvari, što će ih podsetiti da život nije uvek sto posto fer (jedan će neka imati više vremena za tu igračku, ili će provesti toga dana više vremena sa tatom). Ukoliko se svađa oko igračke ili aktivnosti nastavi, sve to im oduzmite sve dok ne reše problem i naprave bolju podelu.

Pročitala sam i lepe vesti! Ukoliko su vaša deca kao i moja, te se povremeno (dobro, svakodnevno) svađaju, eksperti kažu da je to u stvari dobro za njih.

"Porodični konflikti su generalno tipičan i normalan deo porodičnog života. U suštini, oni mogu da budu dobar trening i priprema za život. To znači da se kroz pregovore i rasprave sa braćom i sestrama naši mališani uče važnim veštinama za odnose sa ljudima oko sebe."

Vidite li? Kada vaša deca krenu u raspravu ko je uzeo ajped ili ko će sedeti na prednjem sedištu, baš tada se uče nekim korisnim veštinama. Uh, sad mi je već lakše. 

Niko vam neće reći da je lako biti roditelj dece koja se često svađaju, a i činjenica je da ćete morati više da platite svoju bebisiterku zbog toga. Pretpostavljam da tendencija moje dece ka svađi, a zatim i pomirenju i ponovnom prijateljstvu (pa ponovo svađi, prijateljstvu i sve tako u krug) samo znači da se pripremaju za svoju buduđnost.

I kada jedan od njih bude uspešno završio konflikt na poslu za nekih dvadeset godina, okrenuće se bratu ili sestri i reći: "Hvala ti što si me udario u stomak onda kad sam pojeo poslednji Snikers. Zaista si me naučio da pregovaram i sarađujem sa kolegama, čak i onda kada je neki od njih bezobrazan."

A vi ćete biti u mogućnosti da sednete, podignete noge i nasmejete se sa ponosom, znajući da je zbog modrica i uvreda tokom godina, vaše dete sada sposobno za život.