A kada se na lep glas i muzički talenat nadoveže još i školovanje glasa, ovaj prirodni instrument postaje još izuzetniji.

Ljudski glas, za razliku od klasičnih muzičkih instrumenata, ne poznaje starosna ograničenja kada je u pitanju početak školovanja. Dok je za upis u prvi razred klavirskog ili violinskog odseka muzičke škole potrebno da dete nema više od dvanaest godina, na odseku za solo pevanje se traži da ima najmanje šesnaest godina - ukoliko je u pitanju devojka, odnosno osamnaest - ukoliko je mladić.

Razlog za to jeste činjenica da ljudski glas sazreva i pokazuje svoje prave odlike tek u navedenom uzrastu, pa samim tim tek tada postaje spreman i za savladavanje tehnika pevanja. Osim što osoba mora da ima dovoljno godina, potrebno je da ima i odgovarajuće sposobnosti, pa na prijemnom ispitu stručna komisija kod svakog kandidata procenjuje čitav kompleks predispozicija (intonaciju, ritam, harmonski sluh, muzikalnost, glas, psihofizičke sposobnosti, komunikativnost...).

Od prvih nota do scene

Školovanje na odseku za solo pevanje u muzičkoj školi traje ukupno šest godina, od kojih prve dve odlaze na osnovno, a ostale četiri na srednje muzičko obrazovanje. Nakon uspešno završene osnovne muzičke škole, učenici polažu prijemni ispit za upis u srednju školu, a nakon uspešno završene srednje škole, učenici stiču zvanje diplomiranog horskog pevača. Tada mogu da konkurišu za prijem na Fakultet muzičke umetnosti, ili na neku drugu akademiju, odnosno konzervatorijum.

Nastavu na odseku za solo pevanje čine individualni časovi pevanja, na kojima se stiču znanja o osnovama klasične vokalne tehnike i disanja. Naravno, ključan je rad na interpretaciji zadatih muzičkih dela (od starih italijanskih majstora, do kompozitora XX veka), koja se izvode uz pratnju klavirskog saradnika. Za budućeg pevača, važan je i rad na savladavanju scenskog pokreta, ali i sticanje iskustva pred publikom. Zato je učenicima tokom školovanja omogućeno da redovno nastupaju na internim javnim časovima, na takmičenjima, seminarima, kao i koncertima u školi i van nje. Pored časova pevanja, učenici su obavezni da savladaju i program iz drugih muzičkih predmeta kao što su solfeđo, muzička teorija, uporedni klavir, kamerna muzika...

Najvažnije - pronaći svoj fah

Pevači se dele na kategorije prema tipu glasa kojim se odlikuju. Glasovi se razvrstavaju na osnovu niza faktora - raspona, registra, pokretljivosti, snage i boje. Prema rasponu, muški glasovi se obično dele na četiri kategorije: bas, bas-bariton, tenor i kontratenor, dok se žeski dele na tri: kontraalt, mecosopran i sopran. Svaka od ovih kategorija se zatim deli na tipove, na osnovu preostalih osobina glasa. Tako, na primer, među sopranima postoje koloraturni (vrlo pokretljivi), lirski, dramski, itd. Ovakva podela na tipove je posebno važna kada se dodeljuju operske uloge. Jer, za određenu ulogu je potreban baš određen tip glasa, koji je sposoban da izvede napisane deonice, ali i da svojom specifičnom bojom adekvatno dočara lik koji pevač tumači.

Naravno, glas pevača može da se drastično promeni tokom njegove karijere, budući da pravu zrelost nekada dostiže tek u zrelim godinama. Ispravna klasifikacija učenikovog glasa je veoma važna za vokalne pedagoge, jer predstavlja polazište za razvijanje glasa. Pogrešna klasifikacija može da ošteti glasne žice i pokvari boju i raspon glasa. 

Jovana Papan