Od refleksnog hvatanja u prvim mesecima, preko instinktivnog, beba se  postepeno razvija do trenutka kada igračku počinje da hvata sa namerom i da je zadržava u ruci.

*Beba u trećem mesecu počinje da otvorenim šakama dodiruje jednom rukom drugu, da ih privlači sebi i stavlja u usta. Kada uzme pruženi predmet, više je usredsređena na ruku nego na sam predmet koji drži.

*Sa puna četiri meseca, beba sve više kontroliše pokrete ruku. To znači da je manje prisutno refleksno hvatanje, a da se pojavljuje voljno, odnosno ciljano hvatanje predmeta koji joj se nađu na dohvat ruke.

*Između četvrtog i šestog meseca se javljaju prvi znaci koordinacije ruka-oko i pokušaji da se dohvati igračka. Zato treba birati igračke jasnih, živih boja (crvena, žuta, plava, zelena), a podloga na kojoj se nalaze, treba da bude u suprotnoj boji - da bi beba mogla da ih uoči. Inače, ona i dalje ne može dobro da proceni udaljenost, pa često promaši kada posegne za nečim, ali je to sve ređe.

*Beba sa punih pet meseci može potpuno da otvori šaku, sa odvojenim palcem, tako da počinje da hvata - u početku veće predmete, a kasnije i sitnije. Ako joj date kocku, obuhvatiće je čitavom šakom, a ubrzo će početi i da gleda drugu kocku dok jednu drži u ruci.

*Sledeća faza je hvatanje predmeta obema rukama, udaranje jednom igračkom o drugu, zatim bacanje i osluškivanje šta se nakon toga događa. Sve vreme, beba i dalje igračke stavlja u usta da bi ih istražila. Ali, kako počinje da dominira potreba za iskustvom pomoću dodira, to se sve ređe dešava.

*Sa šest meseci, beba prebacuje kocku iz jedne ruke u drugu, zatim drži kocku u jednoj ruci i poseže za drugom. Hvatanje i dosezanje su veoma važne i složene veštine, kojima beba treba da ovlada i da ih usvrši, za šta joj je neophodna pomoć roditelja (dati joj kocku koju može da drži, dok druga treba da bude na udaljenosti koju može da dosegne).

*U sedmom mesecu, beba počinje da uočava položaje, udaljenost, oblike, veličine - tako da kocke sa svojim karakteristikama u potpunosti zadovoljavaju ove potrebe. Mlađa deca ne umeju precizno da nameštaju kocku na kocku, pa za njih treba odabrati one koje se slažu, a ne uglavljuju se.

*Kada u osmom mesecu dete počne da traži skriveni predmet, to može da bude mala kocka ili neka sitna igračka poklopljena velikom kockom. Za uvežbavanje bacanja i praćenja gde je završila bačena igračka, takođe mogu da se koriste kocke - jer su otporne na udarce, a neće se otkotrljati daleko kao lopte.

*Od dvanaestog meseca, ponovo je potrebno da se dodatno stimulišu manipulativne sposobnosti i koordinacija oko-šaka. Dete treba da drži jednu igračku i da je istovremeno dodiruje drugom, da je premešta iz jedne u drugu ruku, stavlja manju kocku u veću. I dalje udara jednom igračkom o drugu, baca ih, igra se sa tri predmeta istovremeno, privlači udaljeni predmet - za šta, takođe, mogu da se koriste kocke. 

*Sa petnaest meseci, dete može da drži dva do tri predmeta u jednoj ruci, a neka deca mogu da grade toranj od dve kocke. Većini to polazi za rukom sa godinu i po dana, a svi mališani to mogu sa dvadeset meseci. Kada napune dve godine, deca mogu da sagrade toranj od četiri kocke. Inače, navedeni uzrasti u kojima dete može nešto da uradi su okvirni, služe samo za orijentaciju, a svako dete ima svoj sopstveni put sazrevanja.

*Stručnjaci kažu da deca tek od četiri, pet godina mogu nešto da započnu kada se igraju sa «gotovim» igračkama kao što su lutke, plišane igračke ili električni vozovi. Ali, sa kockama ne može ni da se zamisli broj mogućih kombinacija koje dete može da napravi, i to u mnogo mlađem uzrastu. Čak i zvučni i svetlosni efekti nakon nekog vremena ne pobuđuju dečju pažnju, jer se uvek ponavljaju na isti način.

Stimulacija kockama

Za bebe mlađe od godinu dana, pogodne su kocke presvučene tkaninom, a za starije od drveta, jer su dugotrajnije. Da bi stimulacija bila bolja, dobro je odabrati kocke živih boja, i to one koje mogu da se stave jedna u drugu. Pošto su napravljene od čvrstog materijala - drveta ili plastike, beba će bez problema moći da udara jednu o drugu i proizvodi zvukove. I sve ostale, navedene aktivnosti koje podstiču motoriku ruku, u ovom uzrastu mogu da se stimulišu kockama.

Univerzalna igračka

Malo je igračaka sa kojima se deca dugo igraju i koriste za različite aktivnosti. Igrajući se kockama, prvenstveno vežbaju spretnost prstiju, koja će im kasnije služiti za crtanje i pisanje. Gruba motorika se vežba kroz nošenje kocki, podizanje, slaganje raznih oblika. Takođe, deca usavršavaju pokrete ruku i šaka, razvijaju maštu, a saznanje da jedna veća može da zauzme mesto više manjih, da mogu da se grupišu - doprinosi kasnijem razumevanju matematike. Zato je važno da se kockama podjednako igraju i devojčice a ne samo dečaci, kojima se one tradicionalno kupuju.

Svet u tri dimenzije

Igrajući se kockama i slažući ih, dete počinje da vidi svet u tri dimenzije, stiče osećaj za prostor. Za to mu treba čvrsta podloga na kojoj će da se igra, najbolje na podu. Ali i dovoljno mesta da može da gradi, ruši i ponovo gradi. Doduše, nekada na neverovatan način - naime, neka deca pokušavaju da grade toranj od vrha na dole. No, ne treba ih sputavati u takvim pokušajima, bez obzira kako se to nama činilo neobičnim ili, čak, nemogućim. Uostalom, da nije bilo «nemogućih ideja», odrasli ne bi imali svoje omiljene «igračake» (mobilni telefon, računar...).

Samouverenost se gradi

Rušenje tornja je takođe važno, zato se ne treba ljutiti na dete kada svaki put sruši ono što ste vi sagradili - ono tako uči da može da utiče na nešto i da to promeni. Osećaj moći koje dete tada ima, pomaže mu da odraste u samouverenu osobu.                 

Snežana Milanović, visoki strukovni terapeut