- Žena od 60 godina koja je odgajila svoju decu, dočekala je i unuke, te je imala priliku da gleda tri generacije dece kako rastu.
- Na osnovu svog iskustva je navela najveće greške koje današnji roditelji prave.
Postala sam majka u kasnim dvadesetim, što znači da sam do sada posmatrala kako se roditeljstvo menja gotovo do neprepoznatljivosti. Odgajala sam svoju decu osamdesetih i devedesetih, kada je sve bilo drugačije, strahovi su bili drugačiji i niko nije imao telefon u džepu na kojem je beležio svaki trenutak. Napravila sam mnogo grešaka. Sigurna sam da je moja majka mislila da me gleda kako ih pravim u realnom vremenu. Sada imam unuke. I posmatram svoju decu kako ih vaspitavaju sa ljubavlju i namerom koja me ponekad istinski dirne, piše Danijel Saks za bolde.com.
Ali takođe vidim neke stvari. Obrasce koji se ponavljaju u kućama, u različitim grupama prijatelja, među roditeljima koje poznajem i onima koje jednostavno posmatram. Obrasce koji nemaju nikakve veze sa tim da li je neko dovoljno strog ili dovoljno popustljiv ili sledi pravu životnu filozofiju.
Ove stvari su suptilnije od toga. I na neke načine teže ih je videti iznutra.
Ako ste mladi roditelj i nešto ovde učini da se osećate neprijatno - verovatno treba da razmislite zašto je to tako.
1. Toliko su fokusirani na rezultate da su prestali da uživaju u tome kakvo je njihovo dete u ovom trenutku. Preokupacija budućnošću deteta može da spreči roditelje da uživaju u tome ko je i kakvo je njihovo dete sa sedam, 11 ili 15 godina, a sve zato što su mame i tate mislima neprestano u budućnosti.
Da li čita dobro za svoj uzrast? Da li razvija prave veštine? Da li su na putu ka budućnosti koju zamišljamo?
Istraživanja o roditeljskoj anksioznosti i razvoju deteta pokazala su da je roditeljstvo usmereno na rezultate – gde je pažnja roditelja prvenstveno usmerena na buduća dostignuća, a ne na sadašnju vezu – povezano sa većim stresom i kod roditelja i kod dece. Dete se oseća kao projekat kojim se upravlja, a ne kao osoba koju roditelji poznaju i vole.
2. Brkaju fizičko prisustvo sa emocionalnim prisustvom. U sobi su. Na utakmici su. Pojavili su se na priredbi i sedeli u trećem redu. Ali telefon im je ekranom nadole na kolenu, ili im um kruži kroz radnu nedelju, ili su toliko iscrpljeni od celodnevnog glumljenja prisustva da ne mogu da se koncentrišu ni na šta. Deca osećaju ovu razliku ranije nego što većina roditelja shvata. Ne kao kritiku, već kao osećaj da im roditelj nije sasvim dostupan. Da je pažnja tu u formi, ali ne i u suštini.
3. Zaboravili su da je dosada mesto gde raste mašta. Svaki trenutak tišine se ispunjava. U čekaonici se daje ekran. Lagano popodne ispunjavaju zakazane aktivnosti. U vožnji automobilom se sluša podkast za decu. Gotovo da nema nestrukturiranog, nestimulisanog vremena u životima mnoge dece - i to se vidi.
Studije su otkrile da deca koja redovno doživljavaju dosadu razvijaju jače kreativno razmišljanje i samousmeravanje od onih sa stalnom zabavom. Dosada tera mozak da generiše sopstveni materijal. Dosada nije problem koji roditelji treba da reše.
4. Odgajaju decu za verziju sveta koja više ne postoji. "Popunjavanje CV-ja" počinje rano. Vanškolske aktivnosti se uvećavaju, a pritisak da se bude impresivan i izuzetan stiže sve ranije i ranije. Ali istraživači koji proučavaju generacijske promene u radu i identitetu otkrili su da putevi za koje se mladi roditelji optimizuju – linearni uspon, prestižna institucija, stabilna karijera – postaju manje pouzdani prediktori blagostanja odraslih nego što su nekada bili. Svet u kojem će njihova deca zapravo živeti izgleda drugačije od onog za koji je priprema osmišljena.
Prilagodljivost, kreativnost i emocionalna otpornost imaju tendenciju da budu važnije od prepunog rasporeda aktivnosti. Ali te stvari je teže optimizovati, pa se često izostavljaju.
5. Dokumentuju sve i ne doživljavaju skoro ništa. Prvi rođendan. Školska predstava. Trenutak kada dete uradi nešto smešno ili slatko ili vredno pamćenja. Roditelj odmah vadi telefon da zabeleži taj trenutak, ali time zapravo malo izlazi iz ovog važnog momenta, tako da više nije potpuno u njemu.
Razumem impuls. Volela bih da imam više fotografija iz vremena kada su mi deca bila mala. Ali bila sam tu za te trenutke na način na koji nisam sigurna da bih bila da sam držala kameru. Postoji cena fotografisanja koja se ne pojavljuje sve do kasnije, kada shvatite da ste gledali veliki deo detinjstva svog deteta kroz ekran.
6. Štite svoju decu od posledica koje bi ih zapravo nečemu naučile. Poziva se učitelj. Trener se ispituje. Situacija se rešava pre nego što je dete imalo priliku da oseti nelagodnost onoga što se dogodilo i shvati šta da radi sa tim. Svako spasavanje šalje tihu poruku: ne možeš da se nosiš sa ovim bez mene. I vremenom, dete počinje da veruje u to. Ne zato što je slabo - već zato što nikada nije imalo priliku da se uveri u suprotno.
7. Toliko se plaše da ne pogreše da anksioznost postaje okruženje. Roditeljstvo nikada nije bilo više istraženo, dokumentovano ili tako pažljivo ispitano. Postoje okviri i filozofije, podkasti i odeljci za komentare puni ljudi koji objašnjavaju sedamnaest načina na koje usputna opaska može da utiče na mozak u razvoju. A neki roditelji su toliko toga apsorbovali da je strah od štete postao dominantna emocija u kući.
Prema istraživanjima o porodičnom stresu i ishodima dece, deca su veoma osetljiva na roditeljsku anksioznost - ne samo na specifična roditeljska ponašanja.
8. Mešaju stalnu zauzetost sa dobrim roditeljstvom. Kalendar je pun. Sport, privatni časovi, časovi muzike, ples, dodatni programi... Svaki sat je isplaniran, svaka praznina je ispunjena nečim što će detetu navodno pomoći da postane bolje. To izgleda kao roditeljska posvećenost, ali deci je potrebno vreme koje pripada samo njima - slobodno, kada nemaju zakazane aktivnosti, kada ih odrasli ne nadgledaju svake sekunde... Potrebno im je vreme za dosadu, za lutanje, za shvatanje ko su kada niko ne usmerava njihovu aktivnost.
9. Učinili su dete centrom porodice umesto njenim članom. Svaka odluka se usmerava ka detetovim preferencijama. Svaki plan prvo uzima u obzir njihove želje. Svaka porodična dinamika se organizuje oko njihovih potreba, njihovog rasporeda, njihovog raspoloženja. I to dolazi iz ljubavi, roditelji to rade iz najbolje namere, ali time stvaraju iskrivljenu sliku o tome kako svet funkcioniše.
Deca od malih nogu treba da se osećaju voljeno i cenjeno, ali i da razumeju da i drugi ljudi imaju potrebe, te da ne može ceo sve da se reorganizuje u skladu sa njihovim željama.
10. Prestali su da dozvoljavaju da deci da se razočaraju. Nije svako dete izuzetno u svemu. Ne daje svaki trud rezultate. Neće se svaki san ispuniti onako kako ga desetogodišnjak zamišlja. Ovo su važne stvari koje deca treba da nauče, a mogu se naučiti samo iskustvom.
Kada roditelji žure da preoblikuju svaki neuspeh, ublaže svako razočaranje i pronađu svetlu tačku u nečemu pre nego što dete ima priliku da oseti gubitak, oni oduzimaju detetu nešto što mu je zaista potrebno. Razočaranje, sa kojim se dovoljno dugo suočava, uči otpornosti na način na koji ništa drugo ne može da ga nauči. Roditelji koji dozvoljavaju svojoj deci da budu tužna, frustrirana, privremeno poražena – i ostanu prisutni bez rešavanja problema – daju im nešto što će trajati.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U foto-galeriji pogledajte i savete psihologa o odgajanju:
BONUS VIDEO:
