Odbojka nije 'lek' za rast

Mada je lopta omiljena igračka mališana i predstavlja jedan od prvih dečjih sportskih rekvizita, sportovi sa njom nisu bazični, pa se deci preporučuju nešto kasnije.

Deca tokom prvih godinu-dve treniraju tri puta nedeljno, od sat do sat i po, zavisno od kluba ili škole odbojke. Već posle dva-tri meseca, deca nauče nove vežbe i sa lakoćom ih izvode, nadmeću se na treningu. Po pravilu, svi prvo uče da pravilno trče i skaču, a potom rade vežbe oblikovanja i odbojkašku tehniku. Pozicije na terenu stiču tek u takmičarskim kategorijama - u nekim ekipama od uzrasta pionira, kod nekih od kadetskih. Potrebno je da dete nauči da igra odbojku na svim pozicijama, da savlada sve elemente igre. Treneri vremenom procenjuju dečje sposobnosti, izdvajaju se najbolji, i tek tada se određuje ko će na kom mestu da igra.

Nije lek za rast

Odbojka, kao ni košarka, nisu "lek" za nizak rast. Dete će biti visoko onoliko koliko je u genima zapisano. Međutim, sport će neosporno pomoći da se nasleđe iskoristi do najvišeg nivoa. Između ostalog, odbijanja i dodavanja lopte se često koriste kao vežbe prevencije ili ispravljanja deformiteta kičmenog stuba. Odbojka je mahom aerobni sport, a time odličan za one sa većom telesnom težinom, jer podstiče topljenje masnih naslaga.

Kompleksni treninzi

Kada prerastu početničke i pionirske grupe, deca kao kadeti i juniori imaju pet treninga nedeljno, osim ako nisu ušla u seniorske takmičarske ekipe. Za seniore mogu da igraju i pioniri, ali samo uz specijalno lekarsko odobrenje. No, u tom slučaju je reč o izuzetnim talentima za odbojku, kojih je u praksi jako malo.

Bez obzira koliko dete ima godina i koliko dugo trenira, treninzi su za sve kompleksni. Počinju zagrevanjem, na svima se radi i motorika i tehnika, a u nekim segmentima i taktika igre. Ne rade se samo elementi odbojke, već se koriste i elementi drugih sportova, pre svega atletike, gimnastike (što je veoma važno), posebno akrobatike - salto, premeti, kolut napred... Treneri forsiraju rad na akrobatici jer osećaj svog tela u prostoru ima veliki značaj za bilo koji sport, a naročito za odbojku.

Dug put do smeča

Pošto u odbojci nije moguće da se na prvom treningu smečira lopta, kao što je u drugim sportovima sa loptom moguće ostvariti pogodak, neophodna je velika kreativnost trenera da motiviše decu i animira ih. Do prvog smeča - put je dug, i to prilično odbija dečake, koji žele rezultat odmah, a u odbojci toga nema. Prvi smeč se čeka par meseci, pa treneri koriste svu svoju domišljatost i fleksibilnost kako bi održali dečje interesovanje i pažnju.

Prva takmičenja

Prva takmičenja počinju posle godinu-dve od prvog treninga, a prva nadigravanja znatno ranije, nakon prvih nekoliko sedmica treniranja, odnosno čim deca nauče par osnovnih udaraca loptom. To je i najzanimljiviji deo treninga, kada se formiraju dve grupe koje se nadmeću preko mreže.  

Korisna za oba pola

U odbojci je mnogo više devojčica nego dečaka. To je sport koji pravilno razvija i jedne i druge, ali manjak dečaka nije samo naš, već problem svih zemalja u kojima je razvijena košarka. Sa druge strane, u košarci postoji manjak devojčica. Eh, kada bi se uspostavio balans ova dva divna sporta!

Lekarska kontrola je obavezna za buduće odbojkaše. Ako postoji zdravstveni problem, dete može da trenira samo uz posebne lekarske dozvole. U klubu "Vizura", kao i mnogim drugim klubovima, obavezan je odlazak kod sportskog lekara. Pregledi se organizuju na šest meseci.

Sedeća odbojka

Postoji i sedeća odbojka, kao sport za invalide, prilično popularna u svetu. Kod nas još nije razvijena, ali se ulažu napori da uskoro bude. Naime, Fakultet za sport intenzivno radi na projektima sportova za osobe sa invaliditetom, pa tako i odbojke.

Odbojka u školama

Odbojka je jedan od segmenata nastave fizičkog vaspitanja, ali joj je posvećeno samo 16 časova, i to tek u sedmom razredu!? Prema mišljenju stručnjaka, potrebno je početi ranije, već od četvrtog ili petog razreda. U tome veliku ulogu igra i sklonost nastavnika prema odbojci. Ipak, odbojka je u boljoj situaciji nego veliki broj drugih sportova, kao što je slučaj sa plivanjem, koje je nekada bilo obavezno u školama.

Klubovi i pripreme

Odbojkaškim klubovima je pokriven ceo Beograd. Od ukupnog broja osnovnih škola, otprilike u polovini postoji odbojka (najviše na kilometar od vas, nalazi se škola odbojke ili klub).

Mali takmičari često odlaze na pripreme ili u sportske kampove, gde se  druže i aktivno bave odbojkom. Profesionalni igrači odlaze u Osečinu, gde se nalazi sjajan sportski centar, sa izuzetnim uslovima za sportiste.

Karijera

Ako dete uđe u reprezentaciju kad poraste, to nije siguran pokazatelj koliko će dugo da «traje» u sportu. Najbolje godine za odbojku su oko dvadeset pete, kada igrači i taktički, i tehnički, i mentalno potpuno sazrevaju. No, na prvenstvima igraju i oni sa 35, pa i više godina.

Stručni kadar

Odbojkaški savez Srbije i Udruženje odbojkaških trenera Srbije su uspešnom saradnjom postigli da je skoro 90 odsto trenera završilo odgovarajuću školu - fakultet, višu ili strukovnu školu iz oblasti fizičke kulture i sporta. Tako je i u klubu "Vizura", koji postoji sedam godina. On ima profesionalne timove u kojima rade sa svim selekcijama, sa jednim ili čak dva trenera. Sledeći korak je ostvarivanje ideje da se u beogradskim klubovima odbojke organizuje svojevrsna stručna praksa za studente  Fakulteta, jer se očekuje da će se tako dobiti još bolji stručni kadar.

Potrebna oprema

U početku, od opreme su potrebni: šorts, majica, sportske čarape i «obične» sportske patike, dok se posebne patike za odbojku kupuju kasnije, po preporuci trenera. Specijalni štitnici za kolena (takozvane kolenice) nisu neophodni, mada mogu da se koriste kada počnu da se rade "padanja". Nekako su postali sastavni deo opreme, iako ih mnogi vrhunski svetski odbojkaši ne koriste. Nisu obavezni, već deo opreme koji olakšava igru.

Kada početi sa odbojkom?

Najbolje oko devete godine, jer je u tom uzrastu završeno sazrevanje centralnog nervnog sistema. Može i ranije, ali vodite računa da se tokom prva dva razreda deca najpre adaptiraju na školu, a zatim na ocenjivanje. Ne preporučuje se deci mlađoj od sedam godina, dok gornja granica za početak ne postoji. Mnogi proslavljeni sportisti su počeli sa više od 20 godina i stigli do reprezentacije, poput Stojane Gavrilović iz Aranđelovca, koja je prvo trenirala rukomet, a sa dvadesetak godina se preorijentisala na odbojku i ušla u reprezentaciju. Dakle, sve je moguće.

Željka Zebić