Kako da znam da li je moje dete hiperaktivno?

Kao dečji psihijatar, kod mnogih mojih malih pacijenata se susrećem sa simptomima ADHD. No, neretko se dešava da oni budu prisutni a da roditelji ne obrate pažnju na njih, niti potraže pomoć stručnjaka.

Simptomi impulsivnosti

• Dete mnogo priča, za sve uvek ima komentar, ili se ponaša kao da sve zna.
• Daje odgovor i pre nego što je pitanje postavljeno.
• Ima problema da sačeka svoj red u toku jela, igre, odgovora na zadatak.
• Prekida ili upada u reč drugome, ili se nameće (u komunikaciji, igri).

Simptomi hiperaktivnosti

• Dete je u stalnom pokretu, ne može da sedi mirno (vrpolji se, klati nožicama ili rukama, telo mu je stalno aktivno).
• Napušta stolicu u situacijama kada se očekuje da sedi mirno.
• Trčkara ili se pentra u situacijama u kojima je to socijalno ili bezbednosno neprihvatljivo.
• Ima teškoća da se mirno igra ili uživa u slobodnim aktivnostima.
• Uvek je spremno za akciju, ili se ponaša kao da je "uključeno u struju".

Simptomi problema pažnje

• Dete ne uspeva da obrati pažnju na detalje, ili pravi greške usled nepažnje u toku zadatih ili drugih aktivnosti.
• Ima teškoća u održavanju pažnje u zadacima ili igri.
• Deluje kao da ne sluša kada mu/joj se direktno obraća roditelj, vaspitač.
• Ne prati date instrukcije i ne uspeva da do kraja završi zadatke (nezavisno od namernog izbegavanja ili nesposobnosti da razume zadatak, jednostavno ne može da ga završi).
• Ima problema u organizovanim zadacima ili aktivnostima koje podrazumevaju praćenje određenih uputstava (na primer: «Ustani, idi do police, tamo složi kockice, onda ih stavi u orman i vrati se na mesto».).
• Izbegava, ne voli ili protiv volje učestvuje u zadacima u kojima se zahteva održavanje pažnje (crtanje, slaganje lego kockica, pravljenje maketa...).
• Gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti (igračke, olovke, knjige).
• Lako mu se poremeti pažnja spoljašnjim stimulusima (zvučnim, svetlosnim, mirisnim, dodirom).
• Zaboravlja dnevne aktivnosti, mada nenamerno, teško se uklapa u dnevnu rutinu, pa ga na to treba stalno podsećati.

ADHD se najčešće dijagnostikuje u uzrastu školskog deteta, jer je škola sredina u kojoj se po prvi put postavljaju jasni zadaci i očekuje sasvim precizno ponašanje, definisano pravilima škole. Međutim, mnogi simptomi mogu da budu prisutni još od najranijih dana.PageBreak

UZRAST DETETA OD 0-12 MESECI

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću - ADHD ima različita ispoljavanja u različitim životnim dobima. Kod bebe starosti do godinu dana, gotovo je nemoguće primetiti bilo kakve simptome ovog problema. Međutim, ukoliko se beba, kod koje će se kasnije razviti ADHD, poredi sa drugim bebama - ona se češće migolji i vrpolji, nije u stanju da mirno leži u naručju, već stalno nešto "radi" nožicama, rukama, glavicom, mimikom. Takve bebe mogu da imaju i "teži" temperament: više su nestrpljive nego druge, lako zaplaču - gotovo za svaku "sitnicu", posebno ako im se ne udovolji odmah. Generalno, zahtevaju više pažnje nego druge bebe. Inače, otkriveno je da se kod beba koje češće imaju problema sa bolovima u stomaku ili grčevima, kasnije razvija ADHD. I pored svega opisanog, uopšteno govoreći, mnoga deca kod koje je kasnije došlo do razvoja ADHD, bila su sasvim mirna i "neupadljive" bebe.

UZRAST DETETA OD 1-4 GODINE

Kod mnoge dece, upravo u ovom uzrastu mogu da se uoče prvi simptomi ADHD. Inače, svako malo dete ima veoma "kratku pažnju" i obično može da se kada je samo zabavi na nekoliko minuta, a u prisustvu roditelja nešto duže. Međutim, kada je u pitanju dete kod kojeg će se razviti ADHD, pažnju nije moguće ni toliko zadržati. To znači da se svaki razgovor ili igra prekidaju onog trenutka kada dete oseti neki drugi stimuls kao što su zvuk ili svetlo (televizor, glas druge osobe, radio...). Kontakt očima tokom konverzacije je vrlo slab, ali ne u smislu slabe emotivne razmene, što se sreće kod veoma ozbiljnih poremećaja u detinjstvu, već kao da dete jednostavno ne stiže to ga uspostavi, jer mu nešto drugo ometa pažnju. Deca sa ADHD uglavnom održavaju pažnju samo na nekim izabranim aktivnostima kao što su crtani filmovi, rvanje sa drugarima ili igranje u dvorištu gde mogu slobodno da trčkaraju.

Savet: Savet je da se sa ovakvim detetom više vremena provodi u kontaktu "jedan na jedan", bilo da je reč o roditelju ili vaspitaču. Ukoliko se mališanu daju zadaci koji zahtevaju pažnju kao što su slagalice, kockice i slično biće mu  teško da odgovori na zadatak, pa je preporučljivo da praktikuje fizičke vežbe, trčanje, skakanje, rvanje u bezbednom okruženju, a da u «zadacima» provede kratko vreme, uvek pod budnim okom starije, strpljive osobe.

Ne postoji mirno dete: U ovom uzrastu, za decu su karakteristične jako izražene aktivnosti. Poznata narodna izreka, po kojoj  "Ne postoji mirno dete...", odnosno činjenica da je ponašanje nemirnog deteta "prihvatljivo", možda doprinosi relativno kasnom prepoznavanju ovog problema u našoj sredini. Naime, ponašanje nemirnog deteta se toleriše jer se "očekuje" da je takvo, a kada dođe u prvu organizovanu sredinu kao što je škola, već na samom početku učiteljica roditeljima skreće pažnju na detetovo ponašanje.

Mala deca provode dosta vremena u aktivnostima u kojima prethodno nisu imala nikakvo iskustvo ili plan. Ipak, deca sa ADHD u ovom uzrastu su neverovatno aktivna, u stalnom su pokretu, pa roditelji ne stignu ni da ih ljudski zagrle. Njihov život se sastoji od stalnog pentranja, uništavanja igračaka, pravljenja nereda gde god da se nađu. Ova deca deluju kao da nemaju vremena u miru ni da jedu ili odu do toaleta. Kada su uzbuđena, potrebni su sati da bi se smirila. Uz previše stimulacije kao što su razdragani, šareni dečji rođendani, veliki broj ljudi i slično, mogu da postanu apsolutno divlji, vrišteći na sav glas i udarajući sve oko sebe.

Izražena nepredvidljivost: Od simptoma impulsivnosti, u ovom uzrastu se izdvaja izražena nepredvidljivost ponašanja, čime se deca dovode u vrlo rizične situacije, nepredvidive za roditelje, kao i za njih same. Ona su veliki avanturisti, sve ih zanima, naročito ono što je najopasnije:  prozor, istrčavanje na ulicu, sredstva za higijenu.

Naravno, ovakva ponašanja iscrpljuju i roditelje i vaspitače.  Svakog minuta, deca moraju da budu «na oku». U protivnom, vrlo su sklona da se povrede ili naprave nenamernu štetu. Pogotovo su teške situacije kada se očekuje da dete spava tokom dana, što je praksa u našim vrtićima. Detetu sa ovim problemom je jako teško da uvede svoje telo u stanje mira, koje je neophodno za uspavljivanje. Slično može da bude i kod kuće, jer roditelji ovakve dece opisuju da se dete probudi usred noći, orno i spremno za igru. Malo spavanja vodi ka još većem problemu sa pažnjom, što kod dece stvara sve veće teškoće. Tako se razvija spirala nemogućnosti kontrole, koja jako umara i roditelje i vaspitače.

Međutim, najvažnije je shvatiti da deca sa pomenutim poteškoćama mnoge stvari ne rade namerno, već je njihov problem biološki utemeljen i posledica je bioloških moždanih neravnoteža.PageBreak

UZRAST DETETA OD 4-7 GODINA

I u ovom uzrastu, deca su prirodno nepažljiva, ali uspevaju da sednu za sto, nacrtaju zadati crtež, odslušaju priču do kraja. Deca sa ADHD nisu u stanju ni toliko da izdrže, pogotovo ako im je motivacija za ponuđenom aktivnošću niska. Tako je često primećeno da mogu dugo da se igraju svojih omiljenih igara. Na primer, dečak se dugo igra svojim autićima ili kamionima, ali kada se od njega očekuje da sedne i sluša priču brzo postaje očigledno da je ne prati. Dete sa ADHD ima potrebu da na svakih nekoliko minuta menja zadatu aktivnost, dok je dete bez ADHD u stanju da održi pažnju od 15-30 minuta.

U stalnom pokretu: Problemi sa hiperaktivnošću i impulsivnošću ovakvu decu u kasnijem uzrastu dovode u još veće probleme. Ona često započinju tuče sa drugarima iz grupe, izleću na ulicu bez gledanja, penju se i padaju sa penjalica ili drveća. Deluju kao da su u velikoj žurbi, nisu u stanju da sednu na miru i pojedu obrok, često nerazumljivo govore jer žure, a dok govore kao da žele da što pre nešto ispričaju. Obično se druže sa sebi sličnima, decom koja su takođe «u stalnom pokretu», jer im se druga deca čine nezanimljivom i dosadnom.

Mala deca, kao i predškolska deca sa ADHD su problem i porodici i vrtiću, ali i vršnjacima. Uzrokuju dosta porodičnog stresa, a vrlo brzo postaju nepopularna u vršnjačkim krugovima. Zbog toga je neophodno obrazovati njihove roditelje i vaspitače da, pre svega, na vreme prepoznaju problem, a potom da reaguju tako što će detetu da obezbede sredinu u kojoj će biti manje «izazova» za pojavu simptoma nepažnje, impulsivnosti ili hiperaktivnosti.

Kompleksan tretman: Tretman dece u ovom uzrastu je vrlo kompleksan. Sprovodi se pre svega  sa članovima porodice, ali i sa samim detetom. U uzrastu do šeste godine, ne preporučuje se primena bilo kakvih lekova, mada postoje podaci o primeni određenih preparata kod izraženih simptoma. Odluku o primeni leka donosi dečji psihijatar, a u našoj sredini se samo u izuzetnim slučajevima i to kada se ADHD javlja u sklopu nekog drugog, vrlo ozbiljnog razvojnog poremećaja, koriste lekovi.

Najčešće se primenjuje edukacija roditelja, koja se sprovodi u razvojnim savetovalištima domova zdravlja, ili kao kontinuirano psihološko, odnosno psihijatrijsko praćenje. Primenjuju se i tehnike reedukacije psihomotorike, koju u našoj sredini sprovode specijalno edukovani pedagozi, logopedi ili somatopedi.

U radu sa detetom se koriste određene bihejvioralne tehnike: pozitivno potkrepljivanje, primena tehnika kazne i nagrade, kao i njihova kombinacija. Može da se primeni i tehnika ekonomije žetonima: dete dobrim ponašanjem zarađuje žetone, a lošim ih gubi. Više žetona znači veću mogućnost da dobije željeno. S obzirom da se unutar porodice često dešavaju ozbiljni problemi, savetuje se unapređenje roditeljskih veština. Radi se na podizanju roditeljske kompetentnosti, kao i na poboljšanju komunikacije između dece i roditelja, ali i samih roditelja (vrlo često ponašanja dece sa ADHD dovode do bračnih kriza roditelja, pa se savetuje porodična terapija).

Asist. dr sci med. Milica Pejović Milovančević, dečji psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu