Kriza u braku: Bez svađe, molim!

To otežava brz životni tempo, režim rada koji porodicu okuplja tek uveče, ali i mogućnost da se SMS porukom stigne do skrivenih kutaka nečijeg srca, ili ustalasaju davno potisnuta osećanja... Postavlja se pitanje kako odoleti nametnutoj, prividnoj slobodi i izazovima skoro celodnevne razdvojenosti, uz opasnosti "tajne" komunikacije.

- Brak podrazumeva zajednicu dvoje emotivno zrelih, emocionalno stabilnih ljudi, koji su odlučili da žive zajedno. Nažalost, živimo u vremenu u kojem je sve relativizovano,  moglo bi se reći da živimo u teroru relativizacije. Sve je dovedeno pod sumnju, po onom našem: «Može da bude, ali ne mora da znači». To odslikava našu stvarnost.

Bogato iskustvo ovog stručnjaka govori da su odnosi među ljudima postali površni. Neguje se veliki broj - navodno prijateljskih veza, a veoma malo se neguju intenzivne, duboko prijateljske veze. A brak? Sklapaju ga partneri koji nisu dovoljno zreli, ostvarujući zajednicu vođeni strašću, ili nekim drugim principima. Ukoliko se ne «osveste» na vreme, a ljubav ne dobije punu «dubinu», neophodnu da se brak očuva, suočavaju se sa neugodnom realnošću. Svaki peti, šesti brak se razvodi, dok je svaki četvrti u krizi.

Šta uraditi da se brak sačuva?

Prilikom rada sa roditeljima, naš sagovornik postavlja pitanje koje često čuje od dece: "Kako to da dvoje odraslih ljudi ne može da se dogovori, a kada se deca posvađaju - roditelji insistiraju na dogovoru, odnosno kompromisu?"

- Ima mnogo licemerja u našem društvu. Smatram da su upravo «razne slobode» učinile međuljudske odnose površnim. Osim «bombardovanja» informacijama, puno je izazova, previše je erotizacije - u svakom pogledu. Još se na to nadovezuje činjenica da u našem društvu postoji manjak muškaraca - srazmera je čak jedan prema šest u odnosu na ženski deo populacije. Pri takvom brojčanom odnosu, buduća veza je u startu hendikepirana, s obzirom na površnost odnosa kakvi se neguju. Žene su, zaista, na gubitku! I to je ono što, svakako, moraju da znaju. Devojke koje tragaju za izabranikom svog srca, morale bi da to imaju na umu. Prinčevi se ne nalaze, već se «prave» od neke osobe!

Kako da prepoznate onoga ko vam odgovara?

Ukazujući na princip da se deca ne vaspitavaju usput, već ciljano, organizovano, «osvešćeno», Vlajko Panović kaže da je isto tako važno da se odabere prava osoba. Recept ne postoji, inače bi bilo veoma jednostavno.

- Kako da odaberete nekoga ko vam odgovara ako niste dovoljno zavirili u sebe, ako dovoljno ne poznajete sebe? Pre svega, mislim na emocionalno sazrevanje, koje se u našoj sredini produžilo do kasnih tridesetih. Sve je manje zrelih osoba koje kao takve ulaze u brak. One su automatski manje spremne na kompromis, na trpljenje... naravno, ne u smislu fizičkog terora ili bilo kakvog eksploatisanja, već u smislu različitosti.

Šta bi trebalo uraditi kada dođe do krize?

Kriza pokazuje da dvoje ljudi nisu dovoljno i «kvalitetno» razgovarali, da nisu dobro funkcionisali, da je jedno od njih trpelo, da je neko živeo na račun drugog, da nisu pravilno rasporedili uloge. Kriza je šansa za promenu, prilika da se redefinišu uloge i ciljevi vaspitanja, odnosa, finansija, odnos prema familiji, planovi... Uostalom, uvek učimo iz krize.

Kada dođe do krize, svađe supružnika počinju različito, a završavaju se slično ili isto. Razlika između obrazovanih i manje obrazovanih postoji samo na početku (malo šlifa, «šminke»...). Međutim, kada se dirnu strasti u čoveku, podignu emocije, ili neko ima doživljaj ugroženosti, potrebu da se brani - puca sva  obrazovna nadgradnja, a uglavnom se upliće prošlost i familija. To je model koji funkcioniše, stereotip u komunikaciji dvoje ljudi.

Da li je rešenje u strpljenju?

Specijalista kliničke psihologije, Vlajko Panović, upozorava da ne umemo da razgovaramo «iznad naučenog, iznad modela». Zato, kada nas neko opsuje, trudimo se da mu još više uzvratimo. Ako nas neko uvredi, nastojimo da ga uvredimo bar za nijansu jače.

- To znači da nedostaje ono hrišćansko u nama: da, umesto što uzvratimo šamar, pružimo i drugi obraz... Dugo sam razmišljao kako je to mazohistički postavljeno, a onda sam shvatio. Zato i danas preporučujem kao savet: da ona osoba, koju uvredi druga osoba, ako ne odreaguje po šablonu, po stereotipu - ima prednost i daje šansu onom drugom da sagleda grešku, da odloži svoju reakciju i smogne snage da se izvini, a samim tim i da napravi zaokret. U protivnom, funkcionišemo po principu akcije-reakcije: ako nas neko povredi, vraćamo za nijansu jače. To se povećava kao snežna lavina. Bacite grudvu snega, a ona raste, kupi sve za sobom...

Gde je rešenje? Lek protiv svađa?

Dakle, svađa podrazumeva emocionalno uzbuđenje, pri kojem  nismo u stanju da čujemo argumente drugog, već namećemo sopstvene. I, razumljivo je, taj drugi se brani istim repertoarom. Nastoji da svojim argumentima potire vaše... tu nema prilike da dođe do kompromisa. Zato je važno da bračni partneri nauče da razgovaraju. Ako to ne mogu sami, neka potraže pomoć ljudi koji se time profesionalno bave.

Umeće slušanja je mnogo važno. Da bismo mogli da razgovaramo, potrebno je da umemo da saslušamo sagovornika. Tek kada ga čujemo, možemo da odaberemo odgovor, dubinu, širinu, kvalitet i kvantitet odgovora.

Onaj ko reaguje po stereotipu - nema prilike da se dogovori. I, tu su onda krize. Ako se ne rešavaju, gomilaju se. Nagomilane krize nam daju pravo da razmišljamo kako je onaj drugi loš. Ako taj drugi nije spreman za kompromis, ako ne pruža ruku, ne priđe, ne izvini se... polako počinjemo da negujemo usamljenički život u dvoje. Danas postoji ogroman broj ljudi koji živi u braku, a u stvari su psihološki samci. Zato je zlatno pravilo (u svemu): ponašanje koje nije dalo rezultat treba menjati.

Koliko zaista može da pomogne porodični terapeut?

Stručnjak će pomoći partneru koji je došao po pomoć - da promeni ponašanje. Time taj partner indirektno šalje poruku onom drugom, koji primećuje: «Aha, više nema njenog besa na moj bes. Nešto se događa». Onog trenutka kada okrenete i drugi obraz onome ko vam je naneo uvredu, dajete mu vreme, odnosno on dobija šansu da razmisli zašto niste reagovali na očekivani način. To su već odškrinuta vrata za indirektnu pomoć terapeuta. Nažalost, malo je osoba koje žele promenu. Uglavnom se reaguje po principu: uzmi ili ostavi. A to je tužno. Ne možete da živite zajedno ako kod partnera nešto ne trpite. A on, takođe, zbog nečeg trpi. Ako pomognete partneru da to prevaziđe, onda je to kruna ljubavi.

Kad su birali drugi?

Ono što se nekada dešavalo u našoj sredini, kada su roditelji mladima birali partnere, nije nam odgovaralo. Bunili smo se u ime nekih sopstvenih sloboda i prava na izbor. Međutim, pokazalo se da postoji veliki broj stabilnih brakova upravo iz perioda kada su drugi posredovali - ne da dvoje sklopi brak, nego da se dvoje ljudi upozna. Pripreman je teren tako što se više vodilo računa o porodici iz koje dolazi nevesta ili mladoženja. Njihove porodice su morale da imaju slična obeležja.

Mešoviti brakovi

Vreme je pokazalo da razlike između dve porodice mogu da budu velika prepreka za očuvanje braka. Na nesreću, ovaj prostor je iznedrio mnogo nedaća i pojedincima i porodicama upravo iz tih relacija: malo je mešovitih brakova koji su opstali. Mislim i na nacionalnost i na religioznost. Dakle, ako je to činjenica, onda je treba uvažiti. Naravno, ne znači da se treba kloniti partnera druge nacionalnosti ili veroispovesti. Ja sam za potpunu slobodu, ali da to bude osvešćeno, da unapred znamo šta nas u tome očekuje. Na primer, u takvim situacijama se javlja problem kako vaspitavati decu.

Mila, zar smo to mi?

Radeći sa partnerima, naš sagovornik je ponekad bio prinuđen da snima njihov razgovor.

- Kad god bi podigli ton, nisu čuli jedno drugo. Svađa uglavnom podrazumeva da ljudi ne čuju jedno drugo. Tajno sam snimio ono što su mislili da je razgovor. I, naravno, pustio sam to pred njima. Pet minuta su gledali jedno drugo, a potom zbunjeno pitali, otprilike: «Mila, zar smo to mi»?!

Savet

Moj savet bračnim partnerima je da se ne svađaju, već da razgovaraju. Razgovor podrazumeva veštinu slušanja, a ne veštinu govora.