Kada iz jedne mirne, tople sredine kao što je materica, gde dobija sve,  dete stigne u novu, nepoznatu sredinu, u kojoj prvi put udahne vazduh i susretne se sa nekim novim dražima, uopšte mu nije lepo. Prva trauma koju proživi svako novo biće je upravo trauma rođenja.

- Nisu detetu sasvim laki ni naredni dani - kaže psihoterapeut Slađana Đorđević, magistar kliničke psihologije i jedan od predavača u Školi roditeljstva GAK "Narodni front" u Beogradu. Prvih šest meseci, bebica može da se fokusira samo na detalje - na mamino lice, oči, grudi, ali nema celinu objekta, kako se to kaže u psihologiji. Može da oseća zadovoljstvo i nezadovoljstvo, ali ne može da "obradi" tenziju koja se zbog toga javlja, jer ne zna šta se dešava - da li je gladna ili žedna, ili su u pitanju druge fiziološke potrebe. Ona sebe doživljava kao skup draži i ne može da razlikuje sebe od majke. Sve što je okružuje, novo je. Ne može da se snađe u svemu tome i oseća strah.

Upija svaku emociju

Dete od samog rođenja ima potrebu za drugim ljudima, za toplinom i sigurnošću. Svejedno da li je sita, čista i suva, i bebi od šest meseci je  neophodno prisustvo drugih osoba - da reaguju, da je prihvate i  ublaže tenziju koju oseća.

- Najbolje je da kraj nje bude majka, ali kada mamino prisustvo nije moguće, uz bebu bi trebalo da bude osoba koja se tu našla od prvog dana - napominje naša sagovornica. Dete kao sunđer upija svaku emociju. Ako smo nervozni, pa ga takvi uzmemo u naručje, ono će početi još više da plače. Dete nema "filter" kakav imaju odrasli, da  može da kaže: "E, sad mogu da ne brinem o tome". U detetu se reflektuje sve ono što roditelji nose u sebi.

Kao kad gradite kuću

Najgore što možemo da učinimo u prvim mesecima bebinog života je da ne reagujemo na njene signale, na njen spontan plač - što je prvi vid komunikacije. Dete ne može ništa da nam kaže, niti zna šta mu se događa, već spontano reaguje na narastajuću tenziju. Da bi moglo da razvije osećaj sigurnosti, poverenja u spoljni svet i u sebe, da nastavi svoj razvoj i formira svoj identitet na zdravim osnovama - veoma je važno da se njegovi "signali" slede. To je kao kada gradite kuću: ako je osnova čvrsta, sve drugo će ići lagano.

Mamino odsustvo uznemirava

Oko šestog meseca, dete počinje da razlikuje sebe od drugih, počinje sve više da reaguje na majku i polako primećuje kada je nema u blizini. Vrhunac dečjeg straha zbog odsustva majke se događa oko osmog meseca. To je takozvani anaklitički strah, pri kojem dete jasno pokazuje veliku uznemirenost.

- Roditelje plaši takva reakcija deteta, ali je taj strah sasvim normalna faza, kroz koju prolaze skoro sva deca. Čak je neobično ako taj strah izostane, jer je to znak da između deteta i majke nije razvijena veza. Anaklitički strah kao razvojna faza u toku prve godine života se završava brzo, već sa devetim ili desetim mesecom.

Ohrabruje ih dodir

- Daleko od toga da dete razmišlja kao mi. Intelektualni razvoj u toku prve godine života se odvija senzomotorno. Dete upoznaje svet kroz čula i dodirom, kroz motoriku. Dok traje neverbalna faza, glavni vid smirivanja deteta i načina komunikacije sa njim je dodir. Ono još ne ume da kaže šta želi, niti da razume šta mu se govori. Postoji samo njegov plač da prizove drugog i dodir kao način smirivanja. Dete razlikuje meku i nežnu od oštre i grube intonacije kojom mu se obraćamo. Ovakav vid uzajamne komunikacije je važan i za psihosomatski (psihički i telesni) razvoj, a podstiče i razvoj motorike, ističe naša sagovornica.

Kad počnu prva istraživanja...

Treća vrsta straha se događa krajem prve godine, kada dete prohoda, kada želi sve da vidi, da dotakne, da istražuje... jer je u ovom uzrastu njegova radoznalost na vrhuncu. To je težak period za roditelje, čija je podrška detetu neophodna. Ono istražuje svet, igra se, pa se povremeno vrati do majke... tako na neverbalan način traži podršku, kao da pita: "Mama, jel' mogu ja? Jel' smem?" Iz ličnog straha, tu roditelj obično pogreši. Slede upozorenja: "Nemoj to. Zašto si otišao tamo? Okliznućeš se. Pašćeš. Stani...".

Povezane vestiŽivot i vaspitanjePrezaštićena deca: Zbog čega preterano pomaganje može da bude štetno

I šta detetu drugo preostaje nego da se i samo uplaši?! Ono neće to reći, ali vremenom može da zaključi: "Jao, pa ovaj svet mora da je mnogo loš ako ima toliko opasnosti i ako ja ne mogu ništa da uradim". Pospešujući strah onda kada dete očekuje podršku za svoja istraživanja, roditelji ga vezuju za sebe i koče njegovu autonomnost.

Radoznalost i potreba za istraživanjem u ovom uzrastu (kraj prve i početak druge godine) su znak detetovog sazrevanja. To je njegovo prvo "ulaganje" u sebe, prva inicijativa da se otisne... Zbog toga je važno da dete ima optimalan nivo podrške roditelja. Da ga podržimo i kada radi ono što očekujemo, ali i kada želi da nešto učini na neki svoj "prvi", inicijalni način.

Posledice bebinog straha su različite

Prvih šest meseci, dok još ne razlikuje sebe od majke, dete bukvalno oseća strah za sopstveni život. Ono nema razvijen razum, niti ideju o vremenu (prošlost, sadašnjost, budućnost) - da bi znalo: "E, sada je meni teško, ali će doći mama za pola sata". Ako ga u tom trenutku ignorišemo, puštamo da čeka u strahu... razvija se osećaj nepoverenja. I, šta se događa dok plače, a ništa se ne menja? Beba misli: "Aha, meni ova spoljašnja sredina ne pruža utehu. Mogu da plačem koliko god hoću, ali se ništa neće desiti". Zatim, često se dešava da dete prestaje da plače. To je takozvana faza povlačenja. Šta god uradilo, opet će da bude loše, pa misli da nije zaslužilo maminu ljubav.

Takva deca se povlače u sebe i obično odrastaju u ličnosti koje nemaju dovoljno poverenja u druge ljude u socijalnoj sredini, jer im je poljuljano bazično poverenje. Takva osoba kasnije razmišlja: "Ako nemam poverenja u druge, ja neću ni da se otvaram. Neću da dobijem podršku, jer sam naučio da to nema svrhe".

Slađana Đorđević napominje da je odnos majke i deteta osnov svih budućih socijalnih odnosa. I bliskih odnosa. Anaklitički strah prolazi spontano, ali dok traje - nije dobro da mama dugo odsustvuje, da dete ostavlja samo. Neophodno je da neko blizak detetu ostane kraj njega.

Povezane vestiZdravlje detetaDečji strahovi: Čega se sve plaše naša deca?

Ne odbacujte detetovo "Ne"

"Šta ćeš da izgradiš od tih kockica? Hajde da to uradimo zajedno. Uzmi sam kašiku!" Ovo su primeri komunikacije koja podstiče dete da ulaže u sebe, u svoj razvoj. Ako reagujemo u stilu: "Neka sine, mama će", vraćamo ga sebi i sputavamo njegovu samostalnost. U ovoj fazi odrastanja, neka deca govore: "Ne" ili "Neću". To "Ne" je znak njegovog identiteta. Kasnije to budu čvrsti karakteri, osobe koje znaju šta hoće. Ali, roditelji to često ne umeju da prepoznaju, pogotovo u ovom uzrastu, pa detetovo "Ne" ili "Neću" pretvore u igru moći: "Ma, sad ću ja tebi da pokažem! Moraš!".

Dete treba da zna u životu da kaže: "Ne". Zato ga ne treba slamati, jer posledica toga može da bude da izraste u ličnost koja ne stoji čvrsto  na svojim nogama, koja uvek pita druge: "Jel' smem ja to?". Osoba koja neće moći da kaže: "Čekaj, sad ću ja za sebe nešto da uradim!".