'Sa nepune 22 godine, tri dana pred termin, izgubila sam svoje čedo': Bolna priča mame Svetlane

Želim da moja priča svim mamama bude za nauk, i da ono što doktori nikad ne spomenu može da uništi sve snove i da zbog toga nastupi ono najgore. Smrt.

Međutim, bebac nam je bio preaktivan 8. i 9. januara i mislili smo, kao i svaki drugi roditelj, da će uskoro da iskoči napolje koliko je šutao i ritao se. Međutim, mi smo imali CTG zakazan za 10. 2. i sve sam se nadala da će reći da je vreme za porođaj, ali 10. kada smo ustali njega nije bilo više, ni onih udara, ni ritanja, niti bilo čega drugog. Na CTG-u su rekli da ne mogu da nađu otkucaje i da pređem na UZ, međutim, ni tamo ništa. Ona tačkica koja uvek treperi - više je nije bilo.

Hitno sam prebačena za Betaniju i tamo su rekli: "Srčana radnja se ne detektuje, ne znamo šta je, ostaješ, sutra te porađam."

Taj ceo dan i noć je bila katastrofa. Treba da zaspiš, a beba ti je mrtva u stomaku i znaš da sutra taj porođaj što te čeka neće doneti ništa dobro.

11. 2. ujutru mi je priključena indukcija, ali bolova nigde i tako je više od pola dana prošlo. Ja se ne otvaram, bolova nema. I odjednom i bolovi i otvaranje, ne znam šta me je snašlo, bolovi toliko jaki da sam vrištala i odskakala od kreveta.

U 16:01 sam se porodila prirodno i rodila dečaka 3 470 g i 51 cm dugackog. Rekli su mi da je uzrok smrti davljenje pupčanikom dva puta oko vrata i duž celog tela. Kažu da je verovatno zato bio preaktivan dva dana, ali ko bi to mogao da zna. Kome bi palo na pamet da to može da se desi. U trudnoći se ni ne pomišlja na takve stvari, samo misliš biće dobro, mora. Ali kod mene to nije bio slučaj. Sa nepune 22 godine, tri dana pred termin, izgubila sam svoje čedo, svoju ljubav, svoj svet, svog prvog sina.

Sreća u nesreći bila je što su se svi u Betaniji digli na noge, od lekara, anesteziologa, babica, sestrica. Svi su bili predivni prema meni i sve mi pomogli, držali me za ruku, dolazili svaka dva minuta da vide kako sam, šta sam, da li je sve u redu. I u toku porođaja i posle prijema i posle porođaja, toliko pažnje sam dobila od njih i toliko podrške da im nikad to u životu ne mogu zaboraviti. Zaista, profesionalci pravi, i sve su uradili da bar po mene sve dobro prođe i da što pre mogu opet da ostanem trudna.

Molim sve mame da se ne javljaju samo kad se ne osete pokreti, nego i kad je beba jako aktivna i kad imate i najmanju sumnju, idite kod lekara. Ne daj bože da neko ovo proživi. Nije nimalo lako, ovakve stvari ne mogu da se prebole i zaborave.  Jedva čekam da ponovo ostanem trudna i da svoju bebu držim u naručju. Da je teško, teško je, ali ništa ne može da se promeni. Samo da se u drugoj trudnoći više posvetim sitnicama i da trčim doktoru za svaku.

Pročitajte i....