Pre nekoliko meseci, tačnije krajem avgusta, kako mi se približavao termin postajala sam sve napetija, ali sam ipak uspevala da svoje strahove potisnem mislima da sam u porodilištu u sigurnim rukama iskusnih i savesnih lekara. Medjutim...

Vodenjak je pukao. Torba za porodilište je odavno bila spremna, takođe i dokumentacija, dečija soba, garderoba, pelene, kreme, kupke, suprug, a i ja takođe. Za desetak minuta bili smo u porodilištu. Bilo je oko 22 h. Posle redovnih pregleda ostajem u porodilištu sa zaključkom da se bebi ne žuri i da se odmaram koliko mogu do jutra. Obukla sam trudničku spavaćicu, ako se tako može nazvati. Ne znam koje je boje bila, verujem da je nekad bila roze, ali od toliko fleka i pranja mozda sam i pomešala boje. Moja je barem bila do kolena, za razliku od spavaćica drugih budućih mama, koje su jednom rukom mazile stomak, a drugom rastezale prekratku spavaćicu da sačuvaju malo dostojanstva koje polako počinje da se oduzima.

Dok sam pokušavala da se odmorim zatvorenih očiju, na pola sata me je prekidalo podizanje čarsava i neprijatni dodir hladnih rukavica doktora, sestara, volontera, i to bez prethodnog upozorenja, najave. Kao da sam kesa bombona koju slavljenica poslužuje drugarima.

10:49 Porođaj...ništa lakše i lepše. Manje me je povredio moj mališa nego svi oni koji su čeprkali po kesi bombona. Dok sam držala svog mališu trudila sam se da zapamtim i poslednji detalj na njemu - za svaki slučaj. Ako to nisam uspela - sigurno jeste desetak prisutnih. Od tolike publike pomislih da se rodio car! 

Ipak, nije bilo tako lako. Odnose dečaka, izgleda da nisam bila toliko jaka koliko sam pomislila. Jedva čekam ponovni susret.

Povezane vestiVaša priča'To je tvoja beba, snađi se': Iskustvo sa porođaja u Kliničkom centru u Nišu

10:49, ali drugi dan... Sin i ja smo ponovo zajedno. Imala sam bezboj pitanja za sestru, ali dok sam nevešto prihvatala bebu, svi su nestali! Plačem...u stvari ne plačem ja, plače beba, doziva me. Ja je čujem, ali mene ne cuje niko. Gladna je, nemam mleka. Nemoguće, ovo je porodilište! I bilo je možda nekada. Vičem, dozivam. "Ne, tako se na dobija mleko", čujem umiljati ženski glas sa jos umiljatijom sitom bebom pored sebe.

Ponovo isti glas: "Imaš mleka na stolu u sobi pored, ali polako da te neko ne vidi."

Pomislih - dobro je, nisam sama!

I nisam bila. Sve vreme je ta umiljata zena, majka troje dece, bila i moj savetnik i lekar i učitelj i moje sve! 

Ja i moj mališa smo konačno bili mirni. Bar na kratko, jer mi je ponovo trebala usluga dobre žene. Odlazim do kupatila, a mališu ostavljam u sigurnim rukama. Sa sobom nosim svu prateću opremu porodilje koju nemam gde da odložim, već je držim visoko jednom rukom, dok drugom pokusavam da obuzdam podivljali tus. Naravno da uspevam da se izborim, već je borba postala navika. Vraćam se u sobu na 40 stepeni. Jedino što nas je hladilo je pomeranje zavese pored otvorenog prozora. Definitivno to nije bilo dovoljno. Trećoj ženi u sobi krece mučnina. Dozivamo iz sveg glasa nekoga. Utrčava Maradona (sestra sa odeljenja), šutira lavor iz hodnika pravo pod krevet, srećna kao da je postigla gol...Vraća se da slavi sa svojima.

Povezane vestiVaša priča'Ko zna koliko dana do oporavka...': Priča mame Dijane čija je beba povređena na porođaju

Ipak ima nade. Dolazi "nova" sestra, nova jer je početak smene. Koristimo maksimalno prvih pola sata dok ne postane "stara" sestra.

Meri temperaturu iznemogloj ženi, a zatim i nama dvema. Dobro je, nemamo temperaturu. Sve tri, u stvari, imamo 36.1?!

Gladna, žedna, nervozna, malaksala. Poželeh da idem kući. Znam da tamo nema stručnog osoblja, ali znam i da ću posle tri dana osetiti podršku, razumevanje, ljubav. Želja mi se ostvarila. Bile smo otpuštene, bez pozdrava, osmeha, lepe reči.

U stvari, na izlazu iznenađenje, portiri nam žele sreću i zdravicu. Zbog prvih lepih reči zdravica ostade njima.

I dan danas pokušavam da shvatim gde je nestalo ono što nas čini ljudima. Sigurno je da nije u porodilištu. A mislila sam da me tamo čeka...

Mama Bojana i njen mališa

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.