Test urađen u putu ka kući, dve crtice u 3h ujutru. Ma ne, nemoguće, ovo je neka greška. Koliko god jaka želja bila za detetom, muž i ja ne verujemo crticama koje toliko jasno pokazuju trudnoću. Uradiću još jedan test ujutru. Plačem, od sreće. A na svu tu sreću dolaze i neka glupa pitanja koja postavljam mužu, i dok ja plačem, on se smeje. Hoćeš me voleti kad budem debela? Hoćeš li me i dalje maziti i paziti kao da sam ja tvoje prvo dete? Smeh i suze, sve je pomešano.

Došlo je jutro, da, bila je to neprospavana noć. Kupujem test i žurim da ga uradim. Verovali ili ne, čak ni posle drugog testa nisam verovala. Hajde da zakažemo ultrazvuk. Da, tek tada sam bila svesna novonastale situacije, ej pa postaću mama! Sreća, sreća, sreća!

Mučnine, promene raspoloženja, umor. Dečak ili devojčica, šta li je, ne da nam da vidimo nikako. U šestom mesecu trudnoće saznajemo da je "pišuljica". Radujemo se, smišljamo ime. Brzo smo se složili. Vreme leti. Evo ga već osmi mesec.

"Ivana, nosiš nisko, molim te miruj još mesec dana." Ma kakvo mirovanje, htela sam, ali nisam mogla. Deveti mesec, najteži mesec u toku trudnoće. Toliko se odužio, da je to neverovatno. Evo ga i termin, ali zašto se ništa ne dešava? Ctg prvi, drugi, treći, četvrti dan... i ništa. Ona ne želi napolje, lepo joj je kod mene, a meni je stomak sve veći i mislim da ću pući. Strah je sve veći.

Na pitanja koja sam u vezi sa porođajem postavljala mami ne dobijam odgovore, jer kako kaže "ne želi da me plaši". Sećam se kao da je juče bilo, vraćamo se kući sa redovnog ctg pregleda i bolovi počinju. Da li su to uopšte kontrakcije?

Nepravilne su, boli me pa popusti, pa opet posle 20 minuta. Odlučujem da malo istrpim dok popijem još jednu kafu u miru, pa da krenemo. Stvari su već 10 dana bile spremne i čekale su samo da nam malecka da neki znak. Na pola kafe ustajem i počinjem da plačem - neću u bolnicu, hoću u bolnicu, boli me, ne boli me. Ne znam više ni sama. Odlazimo u bolnicu. Pregled, ispadanje sluznog čepa, klistiranje, pravac sala. Oh, koliko se plašim, ali i radujem. Na koga liči, kakav karakter će imati? Da li će imati moje ili tatine oči? Milion stvari mi se vrzma po glavi. Boli, boli, jako me boli! Hoću da se porodim, ali ništa. Otvorena jedan prst, ne daju mi indukciju, vraćaju me na odeljenje posle 4 sata.

Povezane vestiVaša pričaNakon gubitka blizanaca, moj život je obasjalo jedno plavooko sunce: Mama Jelena o svom iskustvu sa porođaja

Kažu, neće još. Javi se kad bolovi budu na tri minuta. I tako trpi i čekaj. Kunem muža koji već slavi, čupam kosu sa glave i tako u krug dok god se moglo trpeti. Nisam jela jer nisam želela da me ponovo klistiraju.

Negde oko 12 sati tražim bilo koga na odeljenju da me vode da me porode, jer, ljudi moji, ja više ne mogu! I opet sala… Tražim epidural, znate li šta kažu? Dobićeš epidural, samo još malo. I ne, nisam ga dobila naravno! Napni se, guraj, napni se, guraj, a ja snage nemam više ni malo. Vrištim, sramota me je, ali bolovi su užasni. Dok se sve to dešava, čujem da govore kako se Ivana i dalje nije porodila. On je tamo negde, pije, a ja se ovde patim. E kako je nama ženama u stvari teško, a to niko ne zna. Vrag je odneo šalu kad sam rekla gurnite ruku i vadite je, ja više ne mogu. I jedan, dva, tri, eto je lepotica, posle toliko muke. Plač, stavljanje je meni na grudi i, Bože koliko emocija i ljubavi! Apgar score 9. Ušivanje... hajde izdrži još malo i gotovo je. Doktore, jel gotovo? Požurite, ja moram da spavam.

Gotovo, prošlo je, sve je prošlo i ona je tu. Hajde sada dojenje, mastitis normalno, jer nigde niko neće da vam pokaže šta je pravilno i kako da vam bude lakše da dojite dete. Dani prolaze, imam neku infekciju, a oni ne znaju infekciju čega! Jedan lek, drugi lek, treći lek, injekcija jedna, druga, treća, moja zadnjica je modra, cela!

I posle 12 dana mučenja, svakodnevnog vađenja krvi, pregleda, znate zašto sam ja toliko u bolnici? Zato to nisam mogla da idem u WC! Smešno, a i tužno ujedno. Hajde Ivana, ti sa svojom bebicom kući posle 15 dana. Istrpela sam sve, od porođaja do revizije, i, verujte mi, vredelo je. I opet bih, kad pogledam u nju shvatim koliko sam ustvari srećna žena!

Ivana Rožman

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.