Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

'Ko zna koliko dana do oporavka...': Priča mame Dijane čija je beba povređena na porođaju

'12. decembar 2018. U 6 i 15 ujutru dobio je poruku, najlepšu na svetu, da će postati tata, a ja majka po treći put...', reči su kojim svoje iskustvo počinje mama troje mališana iz Pančeva.

 Izvor: Foto: Shutterstock

Samohrana sam majka devojčice od pet godina i dečaka od četiri godine. Prvi porođaj je bio katastrofa, mesec dana u koncima do guše, četiri prsta samo otvorena, prešla termin sedam dana, celu noć i jutro na stolu, ne daju na carski, vuku, cepaju, sedam doktora, tri babice, jedna doktorka na specijalizaciji seče i na kraju, devojčica 3.920 g, 54cm, ne diše, nagutala se plodove vode. Guraju cevčice, masiraju, i čuje se kašalj, mali, kratak, odnose je i posle pet minuta vraćaju, kažu: "Evo vam vaše dete, živo je", ali ispade da sam ja razmažena. Nema veze, bilo prošlo, neka je ona samo meni živa i zdrava, da su i još više sekli mama bi sve izdržala samo da je ona meni živa.

Drugi porođaj, sedam prstiju, on 4.100 g, 52cm, jedna babica, najbolja u toj prokletoj bolnici, porodila me dok sam trepnula, u pola deset me primili, priprema, ultrazvuk, klizma, bušenje vodenjaka, indukcija, u 15 do 12 sam ga držala u rukama.

Onda kreće borba, život sa dve male bebe, besparica, živimo na račun mojih, i tako 16 meseci, 11 meseci sa jednim detetom, pa još pet sa dvoje, i onda sam morala da presečem. Našla sam posao, i malo stala na noge, posle prve plate, iako je to bilo bednih 22 hiljade dinara, osećala sam se kao da mogu da im pružim sve što požele, i nekad je i bilo tako. Posle četiri godine konačno sam rešila i da uzmem potpuno starateljstvo nad decom, jer dotični ne zna ni kako oni izgledaju. Prvi put se nije ni pojavio na sudu, drugi put je došao, potpisao i otišao, za decu nije ni pitao naravno. Sudija je odredila da plaća ukupno za dva deteta 15 hiljada, ali on nikad nije uplatio ni dinara, ali neka, njegove pare nam ne trebaju. Starateljstvo je moje i to je jedino bitno.

Posle tri godine provedene u toj firmi, konačno sam našla čoveka svog života. Iskreno, nikad mi nije padalo na pamet da je on ustvari taj, sve do Uskrsa 2018. Radili smo zajedno i eto, pao je poljubac, i od tog dana smo zajedno, jednostavno on mi je i više od svega na svetu. U početku smo to krili, jer kolektiv je bio odvratan - svi samo gledaju sve da unište, i onda smo posle četiri meseca javno pokazali svima da smo zajedno. Otišli smo i na godišnji odmor zajedno, on je prihvatio moju decu kao da su njegova i deca ga zovu tata. Sve je teklo savršeno i 12. decembra saznajemo da ćemo dobiti još jedno dete . Tada kreću muke, od samog početka.

Dabl test pokaže da sa bebom verovatno nešto nije u redu. Odemo na 4D, doktor kaže da ne vidi ništa, ali da proverim za svaki slučaj. Odem, uzmem upute, overim na komisiji i odemo u Beograd, na Zvezdaru, u genetsko savetovalište, zakažu mi tamo amniocentezu. Uradim i to, ležim tamo dva dana, izađem, rezultati nikad da budu gotovi, čekaju se mesec dana, za to vreme isplakala sam more suza, sve se nadam - biće sve okej. Zovemo svaki dan, sestre poludele od nas, na kraju javi se doktor i kaže da jedna ćelija nije počela uopšte da se razvija i da dođemo sutra - izgleda da beba nije u redu. Tog dana poželela sam da umrem.

Povezane vesti

Svanulo je jutro, deca, muž i ja smo se uputili u Beograd po rezultat, ulazimo kod doktora u kabinet i on dolazi, gleda u decu, pruža ruku i kaže: "Čestitam, imaćete još jednog dečaka! Tog trenutka sam bila najsrećnija na celom svetu, našoj sreći nije bilo kraja. Sem što je ćerka bila razočarana, htela je seku.

Onda se bebac malo spustio pa su mi zabranili bukvalno da hodam, ništa teško ne smem da podignem, noge što više da budu na krevetu podignute, decu da zaboravim da unosim u kadu i iznosim iz nje dok se ne porodim. Sva sreća do porođaja je bilo ostalo samo mesec dana.

Kreću pregledi i ctg svake nedelje, kad smo stigle u porodilište sve smo se već poznavale. Nijedna nije bila otvorena, sve smo prešle termine, i polako su primali jednu po jednu. Tri dana od termina ostavili su me u bolnici, muž je čekao naravno u hodniku. Stiže mi poruka kako poznaje doktora i kako će sad on da dođe po mene. Bilo je tako, ulazi doktor i vodi me na ultrazvuk. Mislila sam da je samo pregled, kad on uzeo čovek da me širi rukama, boli katastrofa, ne smem da vrštim, napolju pun hodnik. Govori mi da više nisam tri prsta otvorena već pet da će me danas poroditi. To je bilo oko 16h, oko 16 i 30 su mi dali klizmu, u 17 i 30 mi je probušio vodenjak (čovek mi je bušio vodenjak rukom!). Širio rukama, bez bolova sam došla, ne znam ni što sam se javila uopšte, umesto da sam čekala da porođaj sam krene. Dao mi je indukciju, stavio osam kapi, pa odmah 16, dobila sam nenormalne bolove, mislila sam da ću da umrem. Beba je “otišla gore”, nije se spustila do samog kraja. Uspostavilo se da babicu poznajem već 10 godina, reko super što je ona tu i što se znamo, jedan od doktora je na glasu da je dobar, druga babica je isto starija žena, ima dosta iskustva, kad ono cvrc.

Uhvatili mi noge, drugi skače po stomaku da bi se beba spustila, babica koju poznajem vuče dete za glavu za ramena i eto njega u 20 i 15. Modar. Ceo je bio ljubičastoplav, jedino što sam pitala bilo je da li je živ. Posteljicu naravno isto čupa rukom. Hvala Bogu što je dete bilo živo.

Povezane vesti

Stavljaju ga na mene a on isti muž, preslikan. Coka mamina. Sutradan mi ga donose on uvijen ceo, vidi mu se samo glava, kad god se ukaki oni ga odnesu i presvuku pa ga vrate, uhvatio nas vikend i do ponedeljka nema kući.

U subotu on se ukakio i naravno nema nijedne sestre da ga presvuče, reko ja ću, nije mi prvo dete, umem to i sama. Ja ga skinem, bolje da sam umrla tog trenutka, ja mu podignem desnu ruku ona padne, ja opet podignem ona padne. Zovem sestru i pitam o čemu se radi, a ona kaže: "Pa vama, majka, ništa nisu rekli, Vaše dete štedi desnu ruku". Pitam kako je štedi i šta to znači, a ona kaže da ne znaju jer je još mali da li je nagnječena ruka ili je polomljena ključna kost. Ceo dan sam preplakala, onako malo dete, ljubav mala, zlato moje nevino, a već ima muke u životu.

U nedelju dolazi pedijatar i šokira me izjavom: "Majka, ja sam GUGLALA na internetu šta može da bude Vašem detetu, ali znate on je još mali, daću Vam uput za fizioterapeuta, pa sutra odmah idite da vidite šta je bebi". Ostajem u šoku i dan danas sam u šoku. Ne zna se ko je u gorem stanju ja ili muž. U ponedeljak dolaze doktor i babica koji su me porodili i daju mi otpusnu listu u kojoj piše da smo i beba i ja odlično. Beba- ocena 10. Dete koje ne pomera ruku dobija ocenu 10?! A šta je sa tonusom mišića? Moje dete ne pomera ruku, mišić nema i ti mu daješ ocenu 10?! Super odigrano sve. Ja budala ćutim naravno, ne znam ko je kriv, da li oni ili ja ili beba, možda sam ja uradila nešto nesvesno a da se ne sećam, možda je on bio tako u stomaku. Nisam pametna…

Izlazimo iz porodilišta, i odlazimo kod fizioterapeuta ali ni ona ne zna šta mu je. "Dođite za 10 dana". Mio pet dolazimo ali ona ni tada ne zna šta mu je, ali uredno prepiše terapiju i ako ne zna dijagnozu. Tu mi presečemo i tražimo uput za Tiršovu. Odmah odemo na komisiju i overimo ga i sutradan odemo tamo. Miloš je imao 15 dana. Prime nas odmah, profesorka ga pregleda, i kaže da mu je nerv nagnječen. Nerv se dugo i ozbiljno leči i niko ne može da garantuje da će da se izleči skroz. Odvode ga na neki test, celu ruku mu bodu sa nekom igletinom, daju nam izveštaj i karton i kažu da zakažemo terapiju.

Povezane vesti

Od tada svakog dana ustajanje u 6h, i pravac Tiršova na elektrostimulacije i vežbe, ali ruka nikako da počne da napreduje lepo. Pomera rame i šaku i prstiće i malo je podigne, nekad savije, ali na vežbama ne može da je mrdne. Duša mi se kida svakog dana dok gledam koliko nema snage da je podigne. Između ostalog, rečeno nam je da je za sve kriva babica jer ga je povukla i stegla.

I sada jurimo na sve strane, raspitujemo se, tražimo šta je najbolje za njega, i nadamo se i molimo Boga da sve bude kako treba. Žao mi je što nema trenutno normalno detinjstvo, što umesto da spava u krevecu on spava u kolima, što ništa ne može što druga deca mogu.

Drage mame, ako neko ima iskustva sa ovim, molim vas da nas uputite gde god samo da njemu bude dobro. Možete i da mi pišete na mejl: [email protected]. Unapred hvala svima.

Mama Dijana

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: [email protected].

Najnovije

Vesti

Porodica