Potresna priča mame Milice: Doktorka je vrištala na mene, a moja ćerka je jedva preživela!

Rešila sam da podelim sa vama moje iskustvo sa prvog porođaja.

I tako ja odem 30. novembra u Front, na redovan pregled. Posle urađenog CTG-a, doktorka koja je bila dežurna rekla mi je da odem da prošetam jer beba verovatno spava, te se slabije čuje. Prošetala sam malo sa mužem i vratila se posle 20-ak minuta. E, tad je doktorka počela da vrišti na mene - zašto me toliko dugo nema, moram hitno na prijem, ne čuju se otkucaji bebinog srca...(a pri tom nije ni ponovila CTG). Bila sam u šoku! Primili su me na odeljenje (već je bilo kasno po podne). Do sledećeg jutra me niko od doktora nije ni obišao, a o pregledu ni da ne govorim. Možete da zamislite u kakvoj sam agoniji bila. Jedino su me tešili bebini pokreti koje sam osećala. 

Ujutru me je pregledao načelnik (ko god je bio u Frontu zna kako izgleda kad on pregleda :)). Konstatovao je da je sve u redu i da mu nije jasno zašto su me primili. S obzirom da sam tad bila 38. nedelja (po njihovoj računici), načelnik mi se obratio rečima: "Pa kad si već ovde, hajde da te porodimo". Bilo je podne, sestra mi je stavila vaginaletu i posle dva sata počele kontrakcije i moje muke. Kontrakcije su do večeri bile tako jake i bolne da sam ja plakala. Sve vreme sam bila na odeljenu. Uveče, dežurni doktor koji me je pregledao, zaključio je da sam otvorena samo jedan prst i da moram još da čekam dok me ne spuste u porodilište. 

Vreme je prolazilo, a moji bolovi su bili sve gori. Oko 22:30 došla je sestra da me vodi u porodilište. Tamo, klasika - klistir, brijanje, kupanje. Oko 23:00 sam ušla u porođajni boks. Prišao mi je doktor - visok, crnokos, lep. Pregledao me, dok sam ja plakala. Ceo dan sam trpela bolove, stvarno nisam mogla više. Konstatovao je da sam otvorena jedan prst. "O Bože dragi, nikakav napredak", pomislila sam. Uključili su mi indukciju. Doktor mi je rekao da ću se brže otvarati nakon bušenja vodenjaka. Ja sam i dalje plakala, bolovi su bili sve jači. Probušio mi je vodenjak, ustao i pošao, ali se okrenuo i rekao: "Čekaj da te pregledam još jednom". Kako je stavio ruku, izgovorio je: "Znao sam", i opsovao. "Brzo zovite salu, hitno". Ruku nije pomerao ni kad su me prebacili na pokretni krevet (tad je bukvalno ležao na meni), ni kada su me vozili do sale, pa ni u sali. Vrištala sam: “Šta se dešava?”, ali niko mi ništa nije rekao. 

Dali su mi neki papir da potpišem, verovatno saglasnost. U sali, jedna sestra mi je stavila braunilu, druga mi je plasirala kateter. U roku od nekoliko sekundi, zaspala sam. 

Čim su me probudili iz anestezije prodrala sam se i pitala šta mi je sa bebom, a sestre su mi na to rekle da se ne derem i otišle iz sobe! Šta da vam kažem, možete da zamislite moju agoniju. 

Moja drugarica radi u Frontu kao sestra, ali ja nisam mogla da uzmem telefon da je pozovem. Zahvaljujući ženici koja je ležala do mene i koja mi je dodala telefon, čula sam se sa drugaricom koja mi je sve ispričala. 

Dobila sam devojčicu tešku 3.050 grama, koja je dobila dve desetke na rođenju. Rodila se u 23:30. Došlo je do prolapsa pupčanika, što je veoma opasno za bebu. A moja devojčica, moj borac, dve desetke dobila, zahvaljujući doktoru koji je držao rukom pupčanik u materici. I kasnije, pedijatar mi je rekao da je ova porođajna komplikacija toliko teška da retko koja beba preživi. A moja devojčica je sada đak prvak i mama joj je za sedmi rođendan rodila i batu. 

Hvala doktoru, a hvala i dragom Bogu što se sve na kraju ipak dobro završilo.

Mama Milica iz Beograda

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.